Српска православна црква и верници у недељу, 28. јуна обележавају Видовдан, празник посвећен Светом мученику кнезу Лазару и светим српским мученицима. Овај датум заузима једно од најважнијих места у српској историји, духовности и народном памћењу.
Видовдан се везује за Косовски бој, који се одиграо 1389. године, а у коме су страдали кнез Лазар и бројни српски великаши и ратници. Због тога је овај празник кроз векове постао симбол жртве, вере, слободе и опредељења за очување народа и државе.
У православној традицији, Видовдан је пре свега дан молитвеног сећања на кнеза Лазара и косовске мученике. Истовремено, у народној традицији за овај датум везани су бројни обичаји и веровања, у којима се преплићу историјско памћење, хришћанска вера и старији слојеви народне културе.
Према народном предању, Видовдан је повезан са видом, светлошћу и здрављем очију. У појединим крајевима постојао је обичај да се уочи празника бере биљка позната као видова трава или видочица, која се остављала у води преко ноћи, а том водом се ујутру умивало. Веровало се да тај обичај чува вид и здравље.
У народу се сачувало и веровање да на Видовдан треба обратити пажњу на оно што се прво види, јер ће човек, према предању, у томе имати успеха. У неким крајевима посматрало се и време, па се веровало да ведар дан најављује добру годину, док се киша тумачила као повољан знак за усеве.
Део народних обичаја односио се и на девојке, које су, према предању, брале цвеће и стављале га под јастук, верујући да ће у сну видети будућег изабраника. У појединим местима веровало се и да на Видовдан не треба радити тешке послове у пољу и винограду.
Иако су многи од ових обичаја сачувани као део народног наслеђа, суштина Видовдана у црквеном календару јесте сећање на Светог кнеза Лазара и све српске мученике. У Републици Србији Видовдан се обележава и као државни празник, али је радни дан.
