СЛОБОДАН БУРСАЋ – ЛИЧКИ МОЦАРТ

APATIN DRUŠTVO RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Међу бројним колонистичким породицама које су, крајем 1945. године, жељезничким композицијама, у потрази за новим завичајем, долазиле у Апатин из попаљене и ратом девастиране Лике, налазили су се и припадници бројних породица Бурсаћа. Међу њима се налазила и породица Милице Бурсаћ (девојачки Ђумић) која је као тридисеттрогодишња ратна удовица са шесторо малолетне деце нашла трајно уточиште у нашем граду (кућа у улици Жарка Зрењанина бр 18).

Најмлађи од њих, Слободан Бурсаћ (рођен у Личкој Калдрми, 08. фебруара 1941. године), брзо се, заједно са својим новопристиглим вршњацима адаптирао на нову животну средину. Паралелно са основном школом “Жарко Зрењанин”, похађао је и нижу музичку школу “Стеван Христић” (виолински одсек). Као изузетан таленат брзо се издвојио од осталих ученика апатинске музичке школе и био запажен од чувеног апатинског музичког педагога и директора школе Јулија Енгелхарта, који му је посвећивао посебну пажњу у жељи за његовим што бржим и квалитативнијим напредовањем. Након завршетка основне школе, стицајем околности, уписао је бродограђевински занат у овдашњој Индустријској школи, коју после неколико месеци напушта.

Захваљујући свом изузетном таленту, убрзо уписује, 1957.године, Средњу музичку школу “Исидор Бајић” у Новом Саду, а након њеног завршетка се уписује, 1960. године на београдску Музичку академију. Дипломирао је на одсеку дириговање, у класи професора, чувеног музичара и композитора, Михаила Вукдраговића. Да би обезбедио животну егзистенцију, још као студент предавао је музику у основној школи у Војки, а затим прелази у Пожаревац где у тамошњој школи предаје музику само једну школску годину (1967-1968).

Након женидбе са професорицом српског језика Милком Грбић, сели се у Земун, на Бежанијску косу и Пожаревац, да би се добијањем радног места у Музичкој школи “Јосиф Маринковић”, трајно настанио, 1968. године, у Зрењанину. Доласком у Зрењанин, Бурсаћ се одмах укључује у тамошњи музички живот и интензивира активност школског хора “Јосиф Маринковић”, који се под његовим агилним вођством трансформише у Градски хор Музичког друштва “Јосиф Маринковић”.

Захваљујући његовом изузетном таленту који је уткао у вођење хора, убрзо следи његова богата афирмација на музичкој сцени тадашње државе. Намузичкој манифестацији “Мокрањчеви дани” у Неготину, добијају статуу “Стеван Мокрањац”, да би након тога уследиле – награда ослобођења Војводине, награда СИЗ-а културе Војводине, “Вукова награда”, награда “Иво Лола Рибар”, као и две награде на Фестивалу хорова Србије. Такође, побеђују два пута на Савезном такмичењу музичких школа Југославије, а два пута (1982. и 1984, године), добијају специјалну награду на Југословенским хорским свечаностима. На Дубровачким љетњим играма, хор је наступао 1987. 1989. и 1990. године.

Убрзо је уследио и низ међународних признања и награда на престижним интернационалним такмичењима које су му на крају обезбедиле светску афирмацију. На Међународном такмичењу хорова у бугарском граду Варни, 1983. године, освајају своје прво интернационално признање – Специјалну награду, у белгијском граду Neerpeltu, 1986. године, добијају награду “Summa cum laude”, да би се исте године, у мађарском Дебрецину пласирали у финални део Међународног хорског фестивала. У категорији мешовитих хорова, на Светском фестивалу хорова, 1987. године, у велшком граду Ланголену (Велика Британија), освајају највише признање – прву награду. У међусобном распевавању свих хорова победника, побеђују и добијају титулу “Хорсвета” .

Маестро мр Слободан Бурсаћ је 25 година руководио Мешовитим омладинским хором “Јосиф Маринковић”, да би га девет година после његове смрти (Зрењанин -01. јун 1993. године) водио, такође афирмисани музичар и диригент Андреј Бурсаћ, Слободанов син.

У знак захвалности због изузетног успеха који је остварио на светској сцени са својим мешовитим хором “Јосиф Маринковић”, као и за укупан допринос музичком животуЗрењанина, током 2004. године, у Карађорђевом парку, у чувеној Алеји великана (представља јединствени споменички комплекс) постављена му је бронзана биста на мермерном постаменту, рад познатог кикиндског вајара мр Слободана Којића.

Ова спомен-биста се налази у друштву 15 споменика најзаслужнијих и најпознатијих Зрењанинаца који су дали непроцењив допринос и на светском нивоу – научник и професор универзитета у САД др Михајло Пупин (1858-1930), академски сликар Урош Предић (1875-1953 ), секретар обновљеног Организационог одбора модерних Олимпијских игарадр Кемењ Ференц (1860-1944), лекар фтизиолог др Васа Савић (1893-1939), оснивач Уметничке сликарске колоније у Ечки, сликарТивадар Вањек (1910-1981), лични секретар Вука Стефановића Караџића икњижевник Александар Сандић (1830-1908), итд.

Овај значајан гест само је први у низукојим су се Зрењанинци одужили свом суграђанину. Наиме, Тепличкој улици, у којој се налази школски објекат у којем су се чланови Мешовитог омладинског хора окупљали и у којем су одржаване редовне вежбе, током фебруара 2010. године, промењен је назив у улица Слободана Бурсаћа. Такође, 2013. године, организован је по први пут и Хорски фестивал “Слободан Бурсаћ”, а одлуком зрењанинског Градског већа, ова значајна смотра хорова је 2016. добила статус манифестације од изузетног значаја за Зрењанин и постала је традиционална музичка манифестација која се одржава свакегодине. На фестивалу наступају бројни, најзначајнији хорови из Србије, а учешћем хорова из иностранства добио је и међународни карактер.

Маестро Слободан Бурсаћ, или како су га популарно звали ЛИЧКИ МОЦАРТ, често је долазио у град своје младости и том приликом се несебично трудио да пренесе део свог драгоценог искустава на неке од овдашњих музичких посленика. Такође је, приликом прославе четрдесетогодишњег јубилеја апатинске музичке школе 1988. године, приредио концерт, сада већ светском славом овенчаног, Мешовитог омладинског хора“Јосиф Маринковић”.

За изузетне резултате постигнуте на музичком пољу, Апатин му се одужио највишим просветним признањем, Новембарском наградом.

Због његовог значаја, потребно је некој од апатинских улица, дати име нашег бившег суграђанина, који је оставио дубок траг на светској музичкој сцени.

Аутор: ТомиславШимуновић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *