Породица Ђуран из Сомбора почела је да се бави кожарским занатом давне 1928. године , а Јован Ђуран отац садашњег власника занатске радионице “Ђуран” Николе, је био познати сомборски сарачки мајстор. Познаваоци овог заната за Јована кажу да је био један од најбољих у свом послу, ако не и најбољи. Ова занатска радња има традицију дугу готово сто година и данас се налази на листи нематеријалног културног наслеђа у Србији.
Занатска радња “Ђуран” по одлуци Владе Војводине 2021. године стекла је право да може користити знак “Најбоље из Војводине”, управо тим поводом Никола Ђуран власник ове радионице за Дунав радио је открио о каквом занату је заправо реч, а уједно испричао и нешто више о самом признању.
Колико вам је битно признање “Најбољи из Војводине?
-Мој занат се сврстава у старе занате и мени као обичном занатлији, који је нон стоп у радиониц, и врло је битно да држава на неки начин препознаје труд и рад. Неко препознаје малог занатлију у Сомбору који цео свој живот ради овај посао. Ово је више нека лична сатисфакција него што ће ми помоћи у самом занату и продаји производа. Јесте да то доприноси и самој продаји, али је мени важна та сатисфакција и да те неко види у мору занатлија и мору предузетника у Србији. Како је текао сам поступак, ви сте се пријавили на конкурс?
-По мени је ово изузетно једноставан процес, пријавио сам се са фотографијама са документом, после тога је долазила комисија из Југоинспект из Војводине где су они у радионици видели начин рада, готове производе и онда је наконт тога дошла и одлука. Ви користите знак “Најбоље из Војводине” на својим производима?
-Да, то је била нека наша обавеза, сви који смо носиоци овог знака имамо ту неку обавезу да се означи производ са неком робном марком. Како сте започели ваш посао, шта вас је инспирисало да се бавите овим традиционалним занатом? -Све ово је кренуло пре 95 година, мој деда је почео да ради са кожом 1928 године, а мој отац је наставио да ради овај посао у приватном сектору као занатлија, као сарач, после завршетка моје школе и војске ја сам се определио да радим тај занат. Уписао сам и факултет, али сам у војсци размишљаокако ћу се и након завршеног факултета вратити кући и сигурно радити управо овај посао.
Од 1989. године ја сам у приватним водама и радим ово што радим и дан данас. Ту је и мој син који наставља да се бави сарачким занатом и наставља традицију, он је четврта генерација која се бави овим занатом у нашој породици и од мене је учио занат, исто као ја од свог оца, а мој отац од свог.
Како ћете обележити 95 година постојања?
-Нека моја идеја и жеља је тешко остварива, али од своје радионице бих желео направити музеј сарачког заната. Током традиције дуге 95 година прикупили смо и шиваће машине, столице за шивење, алата… свега што је везано за сарачки занат. Машине су у функцији, све радеn али, моја идеја није да ово буде класичан музеј него да ми сами будемо експонати, да смо ми у том музеју, да радимо, где би туристи односно посетиоци могли доћи да виде начин на који се ради, како се радило пре сто година и на који начин се данас ради.
Које су основне вештине и технике сарачког заната?
-Основно је стрпљење и љубав према занату, то је основа сваког заната. Осим овог потребно је наравно и знање. Основни материјал је кожа, а природни материјал је увек другачији. Код нас је и дан данас деведесет одсто посла ради ручно, у радионици имам машину из 1913 године која је још у функцији, а она је један од будућих експоната у музеју, ако га буде. Сваки занат има своје тајне, њих сам научио од оца и од свог деде, мој отац је завршио кожарски и сарачки занат. Деда ме је научио како се штави кожа на тај стари начин, никако са хемикалијама већ на природан начин, са шишарком са мекињама, када знаш основу неког материјала, онда је и лако направити готови производ.
Како се тај занат мењао кроз време?
-Без старих традиционалних техника не можеш ни радити, у овом занату се није много ствари променило. Оно што јесте другачије је то што нам је сад рад олакшан и постоји могућност да на интернету видимо како се ради рецимо у Мексику, одређене ствари у Шпанији, Великој Британији, то је једино од промене, да се види како се нешто може можда лакше урадити. Ипак ручно шивење је ручно шивење и на неке делове коже машина не може да приђе, све мора руком да се уради. Деведесет одсто је ручни рад.
Да ли постоји одређени тип коже који ви преферирате?
-То зависи од производа који правимо, али рецимо за парадне или радне амове за коње користи се кравља или телећа кожа. Остале врсте кожа не задовољавају то што би требало. Нажалост нисам имао прилику да радим са рецимо кенгуровом или камиљом кожом, вероватно да би и оне одговарале за неке производе. Али кравља кожа је број један. Овај занат је тежак, материјал се купује, из увоза, из Италије, пре десетак година била је фабрика коже у Руми, која је радила за комплетну кожарску индустрију у Србији, приватизована је. Узели су је Италијани. Ми купујемо робу из увоза. Да се одлучите да штавите кожу да ли би могли?
-Не би могли, радионица би морала бити ван града због непријатних мириса, хемикалија, нажалост природан процес штављења ем што дуго траје ем што не би било исплативо. Не би били конкуренти на тржишту.
Који су то најизазовнији аспекти вашег заната? -Осим коже користе се и метални делови, оков,10 до 20 одсто материјала се набави у земљи остало у иностранству. Покушавао сам са ливцима да кренем у производњу, али је то немогуће, нас сарача је мало у Србији.
Колико сарача тренутно има? -У Сомбору је до неких седамдсетих година било 19 сарача, 85 било је 4 сарача, сомборски рад је био изузетно цењен, рад сомборских и апатинских сарача био је цењен у комплетној Југославији и иностранству. Овај занат радили су првенствено Мађари и Немци и радили су га до перфекције то се преносило са генерацију на генерацију, тај занат је учио и мој отац и ишао на усавршавање код мајстора Анишића који је имао завршено четири заната, ташнарски, сарачки, седларски и још један занат. Од њега је мој отац научио све те финесе, рецимо од једног поглавника ремек дело
Како бирате и стварате дизајн за своје производе?
-Имате трендова у самом занату и у том готовом производу, тај производ има своју функцију и он се не може мењати. Какав значај има сарачки занат у очувању традиције?
-Ако се изгуби историја и традиција ми немамо будућност. Коњ је и у прошлости помагао човеку помаже и данас, мада коњ сада више служи за разоноду. Људи умеју да кажу да примењују терапију коњем, дођу уморни са посла, нервозни, дружење са овом животињом их смирује.
Како одржавате равнотежу између очувања традиције и прилагођавања савременим трендовима у свету израде предмета од коже?
-Појављују се нови материјали, избацује се кожа, долазе нови материјали који су имитација коже, много су чвршћи јачи, али ипак има људи који хоће природан материјал. Прилагођавамо се, морају се пратити захтеви муштерија, мора се пратити тржиште да би се испунио свој циљ и остао на тржишту.
Ускоро ћете прославити 95 година постојања, сигурно је за ових скоро сто година постојања нешто од производа завршило на неком битном месту?
-Отац је 71 или 72 године прошлог века радио један пар амова који су били наручени са ергеле из Карађорђева, па су тражили да се направи нешто најбоље што се може направити у нашој радионици. Отац је овај дуборез у кожи радио пуних шест месеци.
Свака површина која је била већа на њој су угравирани су одређени иницијали са мотивима рецимо цвећа, листова… рад је био доведен до перфекције. У Ергели из Карађорђева су били изузетно задовољни радом и показали су га Титу који је са Јованком посетио Карађорђево. Тито је одушевљен оним што је видео одлучио да тај пар амова поклони британској краљици Елизабети другој која је била у посети тадашњој Југославији.
Оно што је битно напоменути јесте да је радионица “Ђуран” била и остала једина сарачка радионица која се користила техником дуборез у кожи, а Никола је заокружио разговор реченицом да се запослени у радионици труде да увек на најбољи начин и квалитетно одраде нешто за коње, ту племениту животињу која је одувек служила да помогне људима, а данас им служи више за разоноду и као нека врста терапије.
