Znate onaj osećaj kad vas neka sitnica podseti na skoro identičan momenat u vašem životu? Nekad je to samo poznati miris. Ulica ili drvored. Naučnici sa jednog poznatog instituta tvrde da „Zbunjujući osećaj kako ste već ranije doživeli ono što upravo preživljavate, u stvari jeste “kratak spoj” mozga prilikom prebacivanja podataka iz kratkoročnog u dugoročnu memoriju”. (Šta god to značilo) Drugi su mišljenja da se radi o davno potisnutom sećanju, genetskoj memoriji, reinkarnaciji, a ima tumačenja i da je reč o nekom poremećaju. (Onda sam ja dobrano poremećena) Godinama me prate ti kratki blicevi, potpuno nenadano. Verujem da nisam usamljena i da se to dešava svima, neko obrati pažnju neko ne. Danas je upravo dan već viđenog. Sumorno jutro, duva neki gadan vetar, užurbano ulećem u svoj radni prostor ubeđena da mi „ne gine“ loša radna atmosfera. Nema razloga da bude drugačije, neispavana sam i poprilično nervozna. Moram da priznam da kiša u meni izaziva ružne emocije. I postanem potpuno nemoguća već s početka jeseni pa tako do kraja proleća. (Ume to i duže da traje) Hajde što ja budem grozna tih meseci, nego što me zbog toga muči savest i stalno se preispitujem, pa budem teška i sebi i drugima. Sreća kolege su raspoložene i mom mračenju nema mesta. Naravno, kao i uvek „čačkaju“ me, ne bi li uzvratila na način koji ih raduje. Ako ste ikad videli podivljalog kikireza onda možete i da pretpostavite zašto. Smejemo se. Pretim da će se naći u kolumni. Ne odustaju. Odjednom me u ludiranju zaustavlja osećaj da sam sve ovo doživela jednog kišnog dana. Samo jedan pogled kroz prozor i doživljaj već viđenog vraća sećanje na dan kada sam bila potpuno ubeđena da sam se umorila od truda da budem dobra i sebi i drugima. Podižem prljavu papuču i dodajem je sa osmehom starom čoveku pokraj koga ljudi prolaze sa izrazom gađenja na licu. Neke žene me čudno gledaju. I njima se osmehujem. Nastavljam da koračam sa onim finim osećajem koji u nama izaziva sposobnost da usrećimo druge, makar na kratko.
