Još uvek nisam naučila da gubitke podnosim bez da me dotaknu. Sreća te ih nisam imala mnogo. Nije da ne razumem one pokraj kojih ljudski život i gubitak istog „prohuji“, spomene se tek da bi se pričalo i već sledećeg trenutka padne u zaborav. Pa čak i nestanak onih bliskih nam bića. Možda je to neka vrsta vežbe i način zaštite od svega što boli. Ili je samo neosetljivost koju mnogi poseduju iste se čak i ne stideći. Juče se ugasio jedan mlad život, ne juče je na stotine ljudskih života nestalo kao da ih nikada nije ni bilo. Osim u našim srcima. Bili nam oni stranci, površni poznanici ili deo nas, bolelo više ili manje. Ne gubi na značaju. Nikada ih više nećemo makar slučajno, sresti na ulici, osmehnuti im se, razmeniti lepu reč. Njihovi najbliži će selog svog života nositi tugu u sebi kojoj „nema leka“ i ništa više neće biti isto. Ono što ne razumem jeste „izbor“ za odlazak na neko drugo mesto, mnogi kažu bolje od ovog ovde. Zato odavno nema visokog tihog čoveka kojeg su svi voleli, a članovi njegove porodice do dana današnjeg u svakom visokom čoveku vide njega? Dvanaestogodišnja plavooka devojčica je na to „bolje“ mesto otišla boreći se da dođe do vazduha u viru reke koja svakog leta nekog zavije u crno? Mršuljavi veseli dečak koji je duplo težeg drugara nosio na hitnu kada je povredio ruku takođe je izgubio bitku sa životom. Da bi otišao na neko bolje mesto? Mlada žena koja je iza sebe ostavila decu kojoj je još uvek i te kako potrebna… I svi oni su bili dobri ljudi, dobra deca koja bi sasvim sigurno izrasla u dobre ljude. Nema tu pravde. Da, kad je iko i rekao da je život pravedan?
