Jutros mi je kolega rekao da komunicira sa mnom upravo kao sa svojom bebom. Neko bi se na ovo smrtno uvredio. Ja ne. (Bebe volimo, pogotovo kad su naše, je l’ tako?)
Kada smo svesni sebe, nemamo problem sa onim što nam drugi kažu, posebno, ako su to ljudi koje dobro poznajemo. I nemamo razlog da sumnjamo u dobru nameru izrečenog. Pa da je i drugačije, ne menja ništa. Vrlo dobro i sama znam da sam veliko dete, kontradiktorno sebi. Često. Hajde, neka bude, savesno dete. A deca se pronalaze, nepogrešivo. Bila ona u pravom smislu te reči deca, ili odrasli ljudi sa dečijom dušom. Tako sam ja pre nekih pet godina pronašla svog malog drugara, a možda i on mene. Potpuno nebitno, važno je da naše druženje još uvek traje. Kad god uđe u radio osmehnut setim se da je maltene do juče bio skoro beba. Radijska. Miljenik svih nas. Dečak koji ne ume ni dan danas pravilno da izgovori slovo r. Koliko puta mi je samo ulepšao dan u neko sad skoro zaboravljeno, nemirno vreme u kom sam gubila konce. Ni sama ne znam zašto sam mu bila zanimljiva. Valjda je prepoznao to dete u meni i nesvesno pokušao da ga “spasi”. Na momente mi se činio odraslijim od svih odraslih koje poznajem, dok bi me gledao velikim očima koje uokviruju duge trepavice. (Onaj osećaj da deca znaju mnogo više nego što žele da nam kažu, kao i da mogu da prepoznaju tugu u nama, nepogrešivo) Onda se zadubimo u brojanje pečata dok priča o danu provedenom u vrtiću sve kotrljajući slovo r. Pevušimo “razbole se lisica” i komentarišemo sve crtaće kojih tog momenta možemo da se setimo. Savršen osećaj, imati malog prijatelja koji je pametniji od mnogih odraslih osoba koje poznajem.
