ŽIVOTNA ULOGA
A možda ovo zaista jesu samo male životne role? Bezbrižna devojčica u belom… (Štrudla sa makom i baka Ljubina kuhinja. Beli elementi oblepljeni sličicama Diznijevih junaka. Fino miriše i odiše čistoćom. Izvirujem iz omiljenog mi kutka za igranje, nestrpljivo zapitkujući kad će biti gotova. Ne zbog štrudle, koliko zbog Ljubinog toplog dlana koji sklanja nemirni pramen kose sa mog lica), tinejdžer koji pravi gluposti, devojka sa pogrešnim izborom, mama koja je zbunjena jednim malim, divnim stvorenjem ( upomoć, ne umem da se snadjem). Preispitivanje, sazrevanje (čini mi se, preteška uloga), godine koje lete, odgovornost za dva mala bića, ljubav, nežnost, davanje… Nepriznavanje poraza. Onda, prazna rola (ponovo ne umem da se snadjem, tražim sebe u iscepkanim delićima, ima me jos uvek, tu negde, ali više ne znam ko sam i kakva mi je uloga dodeljena). Upomoć, upomoć, upomoć!
USAMLJENOST
Ako ste od onih koje plaši usamljenost, uvek možete da kupite šesnaest mačaka i glumatate ludilo. Manje je pogrešno od lošeg izbora i svakodnevnog budjenja pokraj potpunog stranca. (Mrzim mačke, ako ćemo iskreno)
“ALISA U ZEMLJI ČUDA”
Sve ono što si mogao, a nisi, ponovo nećeš, iz samo sebi znanih razloga. Svest o tome da je zlatna krletka prošlost. Dug je put ka slobodi. Prvenstveno uma.
“CRNE RUPE U GLAVI”
Sretneš tako odnekud ti poznat lik, sekundu ili dve prebiraš po sećanju, pa mirno nastaviš dalje bez da poželiš da se okreneš. I hodaš, visoko dignute glave dok ti se usne nesvesno razvlače u osmeh, a oči ti menjaju boju i zanese te igra svetlosti koja se pomalja iza oblaka, pa više i ne razmišljas o slučajnom susretu, kao da ga ni bilo nije. Voliš svoje “crne rupe u glavi” i ne žališ što ne možeš da se setiš, niti te tišti oko srca. Hodaš sa osmehom na krajičku usana, dalje, što dalje…
“Postoje ljudi koji ti iščupaju srce i postoje oni koji ga vrate na mesto.”
JEDNOSTAVNO LJUBAV
