Danas se navršava 17 godina od NATO bombardovanja SRJ. NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više mesta u Srbiji i Crnoj Gori.
Devetnaest zemalja Alijanse počelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji. Napadi su trajali 11 nedelja. Prema proceni Vlade Srbije, u bombardovanju je poginulo najmanje 2.500 ljudi, od kojih 89 dece (prema pojedinim izvorima ukupan broj poginulih bio je gotovo 4.000), a ranjeno je i povređeno više od 12.500 osoba. Teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture.
Akcija NATO-a usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu. Tadašnje vlasti u Beogradu procenile su štetu na oko stotinu milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO-a. Grupa ekonomista G17 štetu je procenila na 29,6 milijardi dolara.
Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.
Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna 1999. izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili pali su na području sela Kololeč (nedaleko od Kosovske Kamenice), u 13.30 sati.
Tog dana Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, a u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i obezbede povratak izbeglih dok se ne definiše širok autonomni status.”
Tog 24. marta u lokalnom kafiću ispijamo kafu, uostalom, kao i svakog dana. Opušteno ćaskamo, ne naslućujući da sledećih meseci više ništa neće biti isto. Devojka „od preko“ koju su roditelji početkom devedesetih na prevaru poslali ovde, ne bi li je „sačuvali“, pa je srce vratilo tamo odakle je potekla, upravo gde je besneo rat. (Pomalo luckasto, hrabro stvorenje, dobra duša koju su svi voleli) Krajem tih istih devedesetih, ponovo je došla u našu varošicu, verovatno misleći da je ovde našla neku lepšu i sigurniju budućnost (hajde, više njeni roditelji nego ona). Možda nije svetlija budućnost, ali je ovde stekla prijatelje za ceo život… I tamo gde sad jeste, sasvim sigurno je toga svesna. (Godinama ne dolazi i niko joj to nije zamerio, jednostavno je volimo onako kako se prijatelji vole, bez uslovljavanja i prevelikih očekivanja) Kad god da se pojavi biće dobrodošla… Malo kuštravo nas uveseljava skakućući uz muziku. Odjednom tišina. Vlasnik kafića usmerava pogled na TV. U vestima javljaju … „Počelo je…“
“Prijatan glas iz druge sobe se javlja,
Kaze da je pocelo.
Kaze da je pocelo.
Idemo!
Nismo znali da je kocka bacena.
Nismo da je srusen most.
Reka blista ispod cizama,
Cista voda, malo krvava.
Idemo!”
Ekatarina Velika
Kada pokušam da se setim do u detalje tog dana, nekako mi je sve zbrkano, pamtim samo izraze lica ljudi oko nas. Iz ove perspektive mi je tek sad jasno da smo tada, Slava i ja bile previše blesave i mlade da bi osećale onaj pravi strah. Jednostavno pratimo masu. Ponašamo se onako kako se očekuje u takvim trenucima. “Avioni preleću zemlju.” Tihi žamor, zabrinuta lica. Ubrzanog koraka, dva mala, majušna stopala i četiri odrasla. (Trčkaramo, onako u tišini, dobro, možda i nije bila tišina, ne sećam se ničega osim “zaglušujuće” tišine tih par stotina metara koliko nas je delilo od kafića do zgrade u kojoj je stanovala) Penjemo se stepeništem na treći sprat, stanari zbunjeno silaze u podrum, noseći decu u naručju i ćebad (opet imam “crne rupe”, to su valjda detalji koji su mi ostali urezani u sećanje). Lica dece i šarena ćebad, ona meka poznatija kao “ambasador”. Sledeća tri meseca tek poneko sećanje, više osećaji. “Slike” koje nikad nisam ni pokušala da “zalepim” i uokvirim ih u jednu celinu. Emocije, pregršt njih, onako tople i pomalo rastužujuće. Zajedništvo… Stanari zgrade pomažu jedni drugima, svi su kao jedno. Tri bake koje svakoga dana, kao slučajno prošetaju u radnju kod mlade trgovkinje i to baš posle oglašavanja sirene. (Ne bi joj priznale ni pod pretnjom smrću da su tu da ne bude sama) Ista ta mlada žena i majka, budi se svakog jutra ranije, makar sat vremena (jedina u komšiluku ima plinski štednjak) da skuva kafu komšinicama, roditeljima i baki, kao i koleginici. Kafa se deli na “ravne časti”, a raznosi pre radnog vremena koje počinje u šest. (Što u normalnim okolnostima ne bi ni luda učinila, užasna je spavalica) Noću čuva baku (sa kojom deli dvorište, lepe i ružne trenutke) da je “ne snime neprijateljski avioni .” Pretresu događaje od 1941-1999, pa se tiho vrati u okrilje svog sad već nesigurnog doma. Jedini pravi strah koji oseća je strah od razdvojenosti (sazrela je u samo devedesetak dana), dok kuštrava mrvica mirno spava. I drži je čvrsto, najčvršće… želeći iz sveg srca da oni koje voli ponovo jednog dana gledaju slobodno nebo. Danas, posle sedamnaest godina, samo tiha tuga zato što još uvek ništa nismo naučili i zbog onih koji nisu dočekali da ga ponovo vide.
Da se ne ponovi…
