У Великој сали Културног центра Апатин представљен је мултимедијални сценски приказ „Голгота и васкрс Србије“. Повод је било обележавање 100 година од примирја, пробоја Солунског фронта, као и Присаједињења Војводине Србији. У програму су учешће узели значајних уметници који се континуирано баве представљањем српске културе у земљи и региону, а који су приказали Академски уметнички програм под називом „Голгота и васкрс Србије“.
Присутне у Великој сали поздравио је Милан Шкрбић, председник општине Апатин, који је том приликом рекао:
– Ово је још један важан јубилеј српског народа који повезује оно што је историја писала, одређује постојање нашег народа. Историја, за коју многи кажу да није толико битна а јагме се да је пишу, део је идентитета како појединца тако и целе нације. Историја и њен процес су утицали да будемо оно што јесмо, а одлука Велике народне скупштине је повод вечерашњег национално-сценског приказа. Цела 2018. година посвећена је обележавању 100 година присаједињења. Жао ми је што сала није пуна, али смо ми узели учешће у прослави још у шестом месецу и прикључили јој се на специфичан начин, можда једини у Србији. На отварању Апатинских рибарских вечери промовисали смо поштанску марку. Зграда општине, саграђена 1909. године, налази се на отиску маркице са грбом Апатина, као и текст зашто је направљена. Војска Краљевине Србије ушла је у Апатин 22. новембра 1918. године. Марка је направљена у 450 примерака са пригодном ковертом и отишла је на све четири стране света. Има номиналну вредност од 25 динара, али у неко догледно време биће раритет у свету и поносићемо се што смо били део прославе Републике Србије, рекао је председник општине.
У свом говору Шкрбић је изнео чињенице о пробијању Солунског фронта 17. септембра 1918. године чиме је започело ослобађање Србије, што је уједно значило крај Великог рата. Након тога дошло је до Примирја у Првом светском рату и на крају, присаједињавање Војводине Србији. Српска војска је, након албанске голготе, на челу са краљем Петром Првим Карађорђевићем пребачена на Солунски фронт. Шкрбић је рекао да су многи овај фронт посматрали као споредну представу и веровали да ће се кључне битке одиграти на западу. Међутим, спектакуларан пробој српске војске пренео је борбе на Балкан где је, у последњем чину Великог рата, Краљ Петар извојевао слободу Србији. Био је то пад за Бугарску, Турску, Аустроугарску и Немачку.
– Учешће Србије у Великом рату има посебно место у нашој прошлости. Тада је српски народ претрпео велике губитке, људске и материјалне. Позната је чињеница да је Србија поднела највеће жртве од свих учесница у Великом рату. Више од четвртине укупног становништва изгубило је животе, и тај период у нашој историји остаје упамћен као време страдања. Поред тога, то је време херојства и славе која је непролазна. Српски војници након свега што су преживели, обрушили су се, попут урагана, на непријатеља, септембра 1918. године на Солунском фронту и тиме утицали на даљи ток Великог рата. За Први светски рат не каже се залуд да су то голгота и васкрс српског народа. У Првом светском рату Краљевина Србија изгубила је 1.247.435 војника, цивила, деце, недужних; 23 одсто становништва, односно, 61 одсто мушке популације између 18 и 50 година. Данас Србија више није сама, води нову борбу за бољу будућност, за нашу децу и мир, а то је знак да ће у тој борби имати успеха. Снага српских бораца који су за 45 дана стигли од Солуна до Београда огледа се и данас и препричава као легенда речима француског официра да су српски војници бржи и од француске коњице. На Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржаној у Новом Саду 25. новембра 1918. године, проглашено је присаједињење тих крајева Краљевини Србији. Дан раније 24. новембра, Скупштина Срема се, такође, изјаснила за прикључење Краљевини Србији. Воља предака да живе у слободи исказана је некада мудром политиком и стрпљењем, некада бунама, а некада књигама, позоришним представама и штампом, али је била упорна, доследна и никада није престајала. Та воља да се живи у сопственој отаџбини снага је коју ниједна моћна империја или светска сила не могу обуздати, ако се кроз све наредне генерације носи као завет. Пре једног века донела је победу нашем народу и постала пример како упоран и стрпљив националан рад промењене светске прилике стварају услове за велике народне нове победе. Ово национално прегнуће и ова борба наших предака данас су нам узор када видимо тешку и неравноправну борбу да сачувамо наше Косово. Велика победа нашег народа у данашњој Војводини доказ је да никада не треба одустати од завета слободе и слободне отаџбине, и да ниједна сила колико год се чинила моћном и великом, као што је тада била Аустроугарска империја, не траје довека. Присаједињењем је остварен историјски сан сањан о српском јединству, баш како је испевано у химни Светом Сави. Тај сан оствариван је кроз непрекидну борбу и страдање патријарха Рајачића, војводе Шупљикца, митрополита Светимировића, Светозара Милетића до Јаше Томића. Свих сневача тог великог сна, којима је Змај посветио најзначајнију песму „Светли гробови“. После много погрешних снова, милиона жртава у ратовима, избеглиштва, лоших одлука и политика, подела у идеологијама у које смо слепо веровали, тада смо расејани по Балкану, данас имамо осећај целине. Осећај Србије као централне тачке ослонца и укус слободе потребан као ретко када у историји. Како је и председник Александар Вучић рекао губили смо у протекле три или четири деценије много. Србија је поново почела да побеђује у одбрани и заштити националних интереса, али и у развоју земље. Када су то наши преци могли пре 100 година, можемо и ми, а моћи ће и наша деца. Свесни смо да је Србија данас присутна са различитих страна и да су разне птице црне боје кренуле да зобају све што стигну у нашој лепој Србији, а Србија зна своју снагу и знамо да нисмо највећи, нити међу највећима. Али, знамо да нико никада није успео да Србију покори. Неће ни они који то данас покушавају. Никада никоме, до Србији, Војводина неће припадати. Морамо да имамо снажну и сигурну државу и исто такву војску да бисмо само одлучивали о себи и својој будућности. Данас се војска Србије ослања на традицију. Она се унапређује, припрема и наоружава да буде сигурна брана за свакога ко мисли да је Србијом лако и да се са њом разговара језиком силе. Пружена рука Србије стоји и данас као и 1918. године. Као и пре 100 година не желимо да имамо непријатеља него да градимо пријатељства, рекао је, у свом говору, председник општине Апатин.
Глумац Тихомир Арсић присутнима се обратио у име Министарства културе и информисања Републике Србије.
– Српска ноћ је трајала предуго и време је да се једном оконча. Поздрављајући све вас хоћу да вам кажем и своје лично уверење као поштоваоца и познаваоца периода Балканских ратова и Великог рата. Давне 1981. године, 30. децембра, имали смо додир с Богом, прилику и част да играмо у премијерној постави представе „Солунци говоре“. Било је то прво помињање Србије у периоду од 1945. године до тог дана. Да не пребацујем тему на друге ствари, морам са тугом да кажем да је једна величанствена истина о најстрадалнијем, али и најсветијем и најсветлијем периоду српске историје трпана под тепих, кажу из страха од повампирења српског национализма. Многи моји пријатељи су из вишенационалне средине каква је Апатин. И ја сам из једне такве, из Земуна. Одрастао сам у Орачкој улици, где је у 14 улаза живело 11 нација. Имао сам најлепше на свету детињство, какво бих пожелео својој деци и какво бих пожелео сваком детету под капом небеском. У том детињству сам имао два Божића и два Ускрса, а детету је свеједно да ли су фарбана јаја ова или она. Свечано се обучемо и гостимо јер су празници. Одрастао сам у српској породици за чије повампирење национализма су се комунисти плашили, и зато бацали под тепих величанствену истину о Првом светском рату, тих мученика којима ни Тито ни краљ нису дали ништа. Држава Србија им је подигла један мали, најскромнији крајпуташ који су они чекали 100 година. Ове године смо издвојили новце и снимили два озбиљна играна филма „Заспанку за војнике“ Предрага Антонијевића и „Краљ Петар Први“ Лазара Ристовског. Мене је отац научио када сам имао осам година, да ако хоћу да ми неко поздрави и назове „Христос Воскресе“ и „Христос се роди“, мораш да знаш да поздравиш и разумеш његово. Та велика, топла, широка, духовна и душевна мајка Србија. Данас је срамота што у Црној Гори неки прозивају да је 100 година од окупације Црне Горе од стране Србије. Сердару Јанку Вукотићу се, на те речи, кости окрећу у гробу. Срам их било себе сама! Шта је та шајкача и тај опанак коме шта скривила? Шта су те лалинске гаће коме урадиле? Овај програм смо посветили времену када је српски опанак прегазио швапску чизму, а шајкача надвисила шлем. Голоруки, голобради србијански војник поразио је силу. Колико је било страдање можда ће вам дочарати слика да мајка која је послала петорицу синова у рат, тројицу више никада није видела. Био је то чемерни рат за Србију. На нама је, пријатељи, да нам се све ово не понови, рекао је, између осталог, Тихомир Арсић, посебан саветник Министарства културе и информисања.
Апатинској публици представили су се и драмски уметници Лепомир Ивковић, Иван Исаиловић, Слободан Ћустић, Весна Станковић, балетски прваци Денис Касаткин, Јелена Арсић, Наташа Стојановић и оперски певачи Катарина Божић, Оливер Њего, Жељко Стјепановић. Публика је видела и фрагменте из документарних филмова „Ој Србијо мила мати“ и „Вјечнаја памјат“.
