НОВА ОПШТИНСKА ЗГРАДА

Током 19. века проблем постојеће, неадекватне општинске куће, константно је присутан и актуелан, а у одређеним моментима и додатно потенциран. Међутим, паралелно са протоком времена постепено се одустајало од једноставног, просторног проширења, тако да је у једном моменту дефинитивно преовладала замисао о изградњи једног, потпуно новог и функционалног грађевинског објекта, на атрактивној локацији. Трансформација почетне идеје је резултат снажног привредног просперитета и драстичног побољшања материјалне основе града од половине 19. века, па је реализација овог пројекта, на основу мишљења тадашњих општинских челника, имала реалну основу.

Тек почетком 20. века, учињени су од стране овдашње власти, иницијални потези, који ће у наредном периоду довести до коначне реализације ове дугогодишње идеје, тј. до изградње нове Градске куће, која ће својим архитектонским решењем, величином и функционалношћу одговарати тадашњим потребама. Расписан је јавни конкурс за идејно решење будуће Градске куће, а локалне, «Бачке новине», од 14. јула 1900. године, информисале су грађанство да се тадашња управа определила за грађевинске планове зидарских мајстора Мајека и Хешла.

Након одређеног застоја, поново су, 1902. године, интензивиране активности око изградње, али су општинске власти, суочене са недовољним финансијским средствима, пролонгирале почетак њене реализације. Новчана средства, која су предвиђена на основу понуђеног предрачуна, износила су 134.838 круна, па је градња овог објекта била остављена за наредни период у којем ће се обезбедити потребна финансијска подлога. Kоначно, после пет година од ове иницијативе, затварањем финансијске конструкције, створени су, 1907. године, услови за почетак изградње нове зграде Градске куће. Претходним грађевинским радовима, уклоњен је објекат старе државне гостионице, која је била ситуирана на месту предвиђеном за изградњу, тј. на углу некадашњих улица, Црквене (данас Српских владара) и Kалваријске (данас Св. Саве).

Напокон, по окончању финалних радова, нова Градска кућа је, 01. априла 1909. године, свечано предата општинским властима и тиме стављена у функцију. Пројектант овог импозантног здања, главног визуелног репера тадашњег града, био је познати суботички архитекта Франц Јозеф Бернхаузер Рајхле (1869-1960), иначе рођени Апатинац. Објекат у форми латиничног слова Л, представља снажну, једноспратну грађевину, са торњем квадратног пресека на углу. Фасада носи карактеристике еклектичког стила са декоративним елементима који наговештавају сецесију. Богато је декорисана и веома разуђена, са балконом, еркером, ризалитима, масивним стубовима, различито обликованим прозорским отворима, профилисаним луцима, богатом малтерском пластиком, решеткама од кованог гвожђа, керамичким елементима, зооморфним фигурама,
итд. Флорални мотиви преузети из мађарског народног стваралаштва, моделовани су у малтерској пластици, резбарени на дрвеним површинама или рађени на фајансним плочама. Ови квалитетни керамички елементи су продукт апатинског грнчарског мајстора Франца Болшеца (1870-1915). И саму унутрашњу архитектуру зграде карактеришу високе обликовне вредности. Нарочито се истиче хол, репрезентативног изгледа, ситуиран у приземљу зграде, преко кога се одвија унутрашња комуникација.

Хол је засвођен сводовима крстасте форме, а који се наслањају на масивне стубове. Дуж оба тракта зграде пружају се ходници са низовима просторија оријентисаних према улици. Из хола према спрату води степениште, на којем се налази велика Свечана сала, украшена зидном декорацијом (један зид је осликан уљаним бојама) у соцреалистичком стилу. Аутор овог уметничког дела био је познати апатински сликар Рудолф Удвари (1898-1960), а који га је реализовао након ИИ светског рата. Сала поседује мобилијар од дрвета, украшен богатом орнаментиком, рађеном техником резбарења. Слично као и у приземљу, дуж оба крака зграде воде ходници са низовима просторија, такође, оријентисаним према улици.

Поред примарне функције (коришћење од стране општинске администрације за обављање свих послова из њеног делокруга), поједини сегменти зграде, тј. одређен број просторија изнајмљиван је појединим институцијама за обављање њихових делатности. Тако се у периоду између два Светска рата, у оквиру Градске куће, налазила апатинска филијала Опште привредне банке д.д. из Суботице. Торњу је, такође, због одређених карактеристика (потребна висина) била намењена специфична функција. Наиме, одлуком општинских власти, чланови, односно, ватрогасци Добровољног ватрогасног друштва, вршили су на њему свакодневна дежурства (непрекидно 24 часа), са циљем визуелне контроле ширег градског подручја, што је у оном периоду (без средстава за брзу комуникацију), знатно доприносило благовременом реаговању на евентуалну пожарну опасност. Kао додатно средство звучног упозоравања и узбуњивања дежурних ватрогасних екипа, на торњу је, касније,инсталирана и електрична сирена јачине 20 кс. Током стогодишњег постојања ово репрезентативно здање ни у једном тренутку није напуштало своју функцију, тако да се и данас у његовом оквиру налазе бројни органи општинске администрације.
Аутор: Томислав Шимуновић