Личко Петрово село има само стотинак становника, али је добро познато захваљујући креативним бакама које плету од домаће вуне разне ствари, али највише интересовања изазивају наку*њаци, за које су се заинтересовали чак и Јапанци.
-Ми смо познате више као бабе наку*њаче! Тако нас зову јер то радимо” кроз смех говори Анка Олга Прица из Личког Петрова Села.
Накуњаци су традиционални део мушке одеће који је штитио од зиме. Био је познат становницима динарског појаса средње Босне и Црне Горе, посебно онима који су живели на високим планинама. Девојке су плеле по један, обавезно од чисте рунске вуне и носиле у мираз са осталом опремом- кошуљама, рукавицама, чарапама. Шаре су изводиле као ћилим вијугама од разнобојног вуненог плетива на пет игала, а поступак узимања мере за накуњак се звао дирликање.
У Етнографском музеју у Београду налазе се два наку*њака. Први је дугачак 19 цм, облика левка оивиченог отвора набораног вуненом чипком, кроз коју је провучена двобојна узица која служи да се накурњак везује око струка. Плетен од беле домаће вуне, украшен црвеном, наранџастом, жутом, плавом и вуненом пређом у облику хоризонталних пруга. Други примерак наликује на змију и откупљен је у околини Рожаја у Црној Гори.
У књизи Дајане Kостић истраживача ресавских обичаја, игре и песме пише да су младе девојке пред удају плеле „наку*њаке“ и тако наговештавале мајци да желе да се удају. Мајка би одмах разговарала са оцем да се пронађе младожења. Ову причу потврђују и потомци старих чобана из ресавског краја, тврдећи да је прича истинита.
Иако је то данас за младе табу тема, за старе чобане био је спас од хладног ветра који је шибао планином, као и за младе девојке које су тако могле да саопште да желе да се удају.
Анка Олга Прица са почетка ове репортаже каже и како оне узимају “меру”.
-Да имамо X, XЛ, XXЛ и Личанин је највећа величина”, објаснила је Соња Лека, председница удружења Тара.
”Ми смо узели као Личанин да буде нам мера овај млинац за каву, ту смо негде то одредили да буде нам мера”, рекла је Олга Прица.
