UTOPIJA
Za mene istinite priče prijatelja iz daleke Australije izgledaju iz perspektive Srbije kao čista utopija. Ali tamo to nije utopija nego realnost. Tek nekoliko detalja otkrivaju da je na tom kontinentu sve drugačije, odnosno, bolje, nego je kod nas na brdovitom Balkanu.
Tek tako da navedemo nekoliko primera. Tamo su recimo sve penzije iste, od profesora, preko lekara, do zanatlija, svi imaju iste penzije. Ali ne žive svi isto. Prijatelj mi objašnjava da je tamo to zato što se računa da su, na primer, lekari, tokom radnog veka zaradili dovoljno, da sebi mogu da priušte raskošniji život u penziji. Ali zato onima koji su radili manje plaćene poslove daju istu penziju, kako bi mogli da žive prosečno, ali za naše prilike, ipak dobro. Ispada da je to neki model australijskog komunizma po onoj maksimi „svima prema radu, svima prema potrebama“.
Drugi primer, još drsatičnije svedoči, o tamošnjoj brizi za zdrastveni sistem i brigu o zdravlju ljudi kao najvećem bogastvu. Te tako, pričaju prijatelji, danas odeš kod lekara, i to u državnu bolnicu na pregled, a on te ako nešto posumnja, šalje na skener i istog dana je pacijent potpuno pregledan.
Kod nas na skener i najteži bolesnici čekaju više od godinu dana. Za nas je radost kada se obezbedi jedno sanitetsko vozilo. I onda neko neko kaže svi ljudi su ljudi odnosno isti.
Ali zato moji prijatelji iz Australije, kako bi nas utešili, kažu da mi ovde živimo opušteno. Stalno u nekim veseljima, svadbama, rođendanima, slavama, manifestacijama, družimo se u kafanama, pušimo…a tamo toga nema, bar ne u toj meri. A mi onda počnemo sami sebe da tešimo našom čuvenom „samo jednom se živi!“.
SLAVLJA
Kad smo već kod svih proslava, zadržimo se na rođendanima koji su postali nekad po broju zvanica, pečenju i turbo muzici, veći i od svadbi. Za razliku od ranije kada su se uglavnom obeležavala punoletsva, odnosono 18 rođendan, sada je pravi hit proslava prve godine deteta.
Dok jednogodišnja deca spavaju njihovo rođenje se slavi. I treba tako. Nek se zna. (Naravno, dete se u svom daljem životu neće sećati proslave prvog rođendana, ali hoće zvanice). Pa, neka, deca i jesu najveće bogatstvo. Proslavu svog prvog rođendana gledaće na snimcima kad odrastu.
Nešto stariji se sećaju da su nekada najglamuroznije bile proslave kada su mladići ispraćani u vojsku, tadašnju JNA. Familije tada nisu žalile novac. Bili su ponosni što im sinovi u vojsku idu.
Krsne, porodične slave, takođe su postale hit pre oko desetak godina. Pre toga su ih slavile samo pojedine familije, sada skoro sve.
Iz svega narečenog ispada da smo sa slavljima sve bogatiji, jer se nova izmišljaju, a od starih je jedino izumro, ispraćaj u vojsku.
E, toliko slavlja u Australiji nema. Pa neka su bogatiji, neka im je zdrastvo besprekorno, neka im skeneri i sve ostalo. Sudeći po slavljima mi smo ipak u nečemu bogatiji.
ODMARALIŠTA
Netom je jedan državni službenik u programu RTS-a objašnjavajući da je na hrvatskom primorju više zgrada, odmarališta, koja su u vlasništvu srpskih gradova i firmi, pomenuo i zgrada u Vodicama koja je pripadala opštini Apatin. Država Srbija nema pravna sredstva da vrati tu imovinu vlasnicima, deo tih odmarališta je već otuđen, prodat ili propada. Vlasnici zgrada mogu da tuže pred hrvatskim sudovima, a ako tu budu oštećeni, mogu se tužiti sudu u Starzburu, reče taj službenik. Znači, „puj pike ne važi“.
No, pišem ovo zato što sam se setila čuvene zgrade odmarališta opštine Apatin na Bledu. Tadašnje rukovodstvo je ovu zgradu uspelo da koliko-toliko naplati. A setih se kako je Bled dugo godina u našoj varošici bio predizborni trik. Te prodat je jeftino, te neko ušičario, te nije morao da se proda, jer tobož sve bi nama pripalo kad se račiste odnosi između eks republika Juge. Eto, vidimo sad, posle više od dve decenije, kako su nam pripala odmarališta na Silbi i Vodicama. Ali, bilo je to, kada je tadašnja predizborna priča kružila gradom, dobar marketing „stare škole“.
autor: Sofija Pualić Špero
