MOTIKA ŠKOLOVANIM!
Znam ljude koji su završili fakultet, perfektno govore dva svetska jezika, engleski i nemački, ali za njih u ovom gradu godinama nema posla. Znam i neke koji bez fakulteta i znanja jezika rade na mestima gde bi to bilo neophodno. Znam ljude koji su završili tek osnovnu ili u najboljem slučaju trogodišnju školu a imaju plate od kojih da se zavrti u glavi.
Iz iskustva znam, na kraju, da će neškolovani, imati veću penziju od školovanih.
Mislim, da više nije potrebno objašnjavati, osim da je vredonosna društveno-državno priznata lestvica pala na najniže grane. Za mlade, koji su se mukotrpno, uz velika roditeljska odricanja školovali, nemam nijednu utešnu reč. Nažalost.
A u društvu bez vredonosnog sistema jedina je preporuka: Nemojte se školovati. I daleko je od istine ona stara, nekada važna izreka: “Učite, da biste bili što dalje od motike”.
Ispalo na kraju da je motika pripala školovanim, a med neškolovanim.
DECA BOLJA !
By the way, žali mi se jedna ispisnica koja ima unučad u osnovnoj školi, a sama je završila jedan od težih fakulteta: “Kako da ja očekujem da moja unučad da budu perspektivni kada im u školama predaju najteže predmete predavači koji sami nemaju adekvatne fakultete. Nema dovoljno hemičara, metamatičara, profesora srpskog i stranih jezika… Ne mogu da verujem da se na Pedagoškom fakultetu za učitelje baš toliko uče detaljno ovi predmeti da bi diplomirani kasnije predavali ovako ozbiljne nastavne programe. Pa ja sam još u petom razredu u tadašnjoj školi “Moša Pijade” imala nastavnika koji je završio matematiku na Višoj školi, ali ipak matematiku. Čak mu pamtim ime, Ferenc Pap” –završava ogorčena moja prijateljica.
Šta da joj kažem. Nemam školarce pa ne znam šta znaju a šta ne. Ali da skratim muke mojoj prijateljici, odgovaram joj: “Ma šta te briga, ionako se fakultetske diplome kupuju”. Ipak, šalu na stranu, već sama činjenica, da nam u školama nedostaje stručni predavači, baš tu, gde najviše trebaju, zabrinjava.
P.S.
Ipak, raduje, da je iz Apatina poteklo mnogo studenata, koji sada završavaju mastere u inostranstvu gde je njihov talenat i znanje prepoznato. Ima, ih u Portugaliji, Švajcarskoj, Italiji, Americi, bar ono što ja znam. To samo znači da su nam deca i bistrija, talentovanija, nego što nam je školstvo, u svojoj učmalosti.
ŠTRAJK
U najimućnijem preduzeću u našoj varošici, šuška se po gradu, pojedinci zapretili štrajkom ako im se plate ne povećaju. Ej, ljudi, gde se vi nalazite!
LIČANI I PRAZNICI
Kako pamćenje dugo traje, prisetih se, da Ličani, bar u većini slučajeva, posle rata, Drugog, nisu slavili svoje slave, Uskrs, Božić, ali se zato oduvek slavio Prvi maj. Ispalo tako i ove godine. Prvi maj je jedini praznik koji nismo ukinuli. Verujem, da mnogi i ne znaju, značenje Prvog maja. Ali to nema veze. Jedina promena u proslavi Prvog maja od posle Drugog svetskog rata do danas je, što su se nekad za taj praznik kuće krečile a u prozorima bilo cveće. Ostalo je isto da se Prvi maj prolsvljavao u šumi. Bar mladi. ( A što bi rekla moja školska, šuma mi ostala u sećanju ali me sad niko ne zove). Ha, ha, ha…
Ali, da nastavimo započeto. Počeli smo u intermecu da slavimo i porodične slave. Ali tek tamo negde oko devetedestih. Slavi se sad na neki način i Uskra i Božić. Moj kolega, vrstan novinar iz Goračića, kod Čačka, svojevremeno je bio šokiran tokom našeg boravka u metropoli kada je čuo, od nas Ličanki, da mi neke praznike uopšte ne obeležavamo. Bile su to sedamdesete godine . Sve je, pravdale smo se nas dve Ličanke, posle Drugog rata, bilo ukinuto. Naravno, nezvanično.
Svako danas slavi na svoj način. Prijatelji, Bosanci, tvrde da oni za razliku od Ličana, nikada se nisu odrekli svojih slavlja. Porodičnih slava, posebno.
Velim, nisu ni Ličani, dok nisu došli u ravnicu. A oni su došli malo pre Bosanaca.
Da li je to sve samo bio danak komunizmu ili je i nešto drugo, po pitanju mentaliteta?
TUĐA NESREĆA
Ima ljudi kojima je tuđa nesreća, deo njihove sreće.
Osiromašeni tako duhom, ne znaju, da je svima isti kraj.
autor: Sofija Pualić Špero
