Moj drug bio je em šokiran, em prepadnut kada je nedavno, u sumrak ugledao kolonu sa više od dvadeset migranata, koja se kretala ka šumi, u nameri da se preko zaleđenog Dunava dočepaju inostranstva. Što je bi prepadnut sam u polju blizu šume, više je bio šokiran, migrantima koji su pevali.
Veli on meni, “zamisli kakav ih je jad strefio a oni pevaju”. Ja se onda setim partizana i šuma, priča koje sam čula od starijih kao dete. Da, da, i partizani su u kolonama šumom marširali i pevali. Ko se još ne seća pesme “Po gorama i šumama, marširala četa partizana…”. Verovatno su u šumama pevali i četnici ali se o njima u mom detinjstvu nije smelo pričati, te tako ostasmo bez njihove pesme. A pevali su i nekadašnji izviđači sa kojima sam bila nekad davno na Tjentištu.
No, poenta je u pesmi, kada nas snađe najveći jad. Pesma valjda, čeliči i čini da se bolje i hrabrije osećamo.
Zbog toga me ne čude današnji migranti i nekadašnji partizani koji su se pesmom kalili. Shvati ovu poentu moj drug i odluči kad ubuduće naiđu migranti, neće se on prepasti nego će i sam zapevati neku svoju pesmu.
Najzad, možemo svi mi, da počenemo da pevamo. Lakše će nam biti, umesto što se jadamao, kako su drva skupa, kako je zima duga, kako para a ni posla nema.
Ne kaže uzalud narod: “Pesma nas je održala”. Pa ko može da se pesmom izmestiti iz realnosti u virtuelni svet, neka to čini. Produžava se tako život.
POŠTENIH JOŠ IMA
Priča meni Tazo, kako mu je bicikl ispred jedne kafane u noćnim satima nestao, a sutra ujutro se opet pojavio. Kaže, neko se poslužio. Častio bi Tazo dotičnog ali ne zna ko je. Pa, eto, ako dotični pročita ovu kolumnu, neka slobodno ode u kafanu, ispred koje je pozajmio bicikl, i od konobara traži piće, na Tazin račun, naravno. Ima takvih i još boljih primera poštenja. Onomad zaboravih novčanik sa sve dokumentima i nešto love na pijačnoj tezgi. Prodavac sa tezge iz viđenja me zna, a i ja njega, kao prodavca. On se nije smirio dok nekako nije došao do mog telefona da mi javi da se ne brinem, da je šlajpik kod njega. Htedoh da ga častim, jer bi me dokumenta papreno koštala, ali neće ni da čuje. Kaže, dovoljno je što pazariš kod mene. Slična situacija se desila mojoj prijateljici koja je, istina ostala bez love, kada je opljačkana, ali joj je lopov, poštom poslao dokumenta. I ovakve lopove ne smtaram lopovima. Nije se naročito ovajdio, jer su nam novčanici tanki.
NOVINAR SPORTISTA
Eh, koja su vremena došla, da su novinari počeli da se bave sportom. Postali sportisti umesto boemi. Svaka čast Čedo na zdravom životu. Ja se ipak najradije sećam svog profesora na faksu iz predmeta “Teorija i praksa novinarstva” koji je svim brucošima prvo rekao: Novinari i konobari su ista profesija. Što zna konobar mora da zna i novinar. Jer šta bi novinari bez konobara a i gde čuti najnovije vesti iz varošice nego u kafani. Ali ovi mladi još treba da uče. Mada, istina, “ u zdravom telu zdrav duh”. Za Čedu ipak još nije kasno, jer ima on keca u rukavu: boem je on, ali ne onaj kafanski. Ali tajnu njegovog boemskog života nećemo da otkrivamo.
ŠKOLA POD LEDOM
Onomad, pre nekoliko dana, kada je ledena kiša lila, prostor oko ograde osnovne škole, nerašćiščen od ranijih nasalaga snega. Poledica samo takva a osnovci moraju u školu. Uz školu dobili su i džabe klizalište. Jedan roditelj, gurajući devojčicu na biciklu, u besu, u prolazu mi samo reče: Sramota!
autor: Sofija Pualić Špero
