Od previše brižnih roditelja, deca mogu i da ogluve. (Posebno kad nečija deca odavno to nisu, onda je to već pitanje matoroće, kao u mom slučaju) U samo sat vremena četiri poziva. (Bože dragi šta li sam ti skrivila osim što sam ateista?)
Mama: Samo da nazovem, da ti ne trošiš kredit. (A kako ona može da zna da sam baš planirala da okrenem kućni broj? Aaa, moja majka je vidovita)
Ja: Dobro mama, planirala sam ja da nazovem tebe, ali nema veze sad kad smo već na liniji, radim, zvrcnuću te kasnije.
Brojim u sebi do trideset.
Mama: Zaboravila sam da te pitam nešto važno.
Ja: Šta mama, budi brza, moram u program?
Mama: Samo da te pitam da li si dobro.
Ja: Nazvaću, žuuuurim. (Juče smo inače provele neka tri sata u ćaskanju)
Uf. Još neka dva minuta do vesti. Neće valjda opet? Telefon upravo u tom momentu zvoni. Pogodite ko je sa druge strane linije?
Mama: Majko, nemojte da zaboravite da dođete, pečem palačinke. Jesi li gladna? (Pita me svakog dana makar sedam puta upravo ovo)
Ja: Nisam gladna, juče sam ručala. (Čuje se prekid veze, mama je odlepila. Jako se iznervira kad joj ovo kažem)
E bestraga, sad me muči savest. Moram u program. Još dvadesetak sekundi…
Mama: Biće za tebe sa džemom od kajsije, znam da ne voliš Eurokrem.
Ja: Tišina.
Kako demantovati ovu izjavu? Pa ja stvarno volim džem, a i palačinke, a zaista ponekad zaboravim da ručam. Valja me podsetiti. (Hajde, ne mora baš sedam puta dnevno, ali nije dobro ni sitničariti. I još uvek sam dete, njeno dete)
Ja: Mama, samo da ti kažem da te volim.
