Топоним Дангузовац спада у категорију хидронима, (називи за водене површине), пошто се користи за назив једне затворене водене површине-баре. Међутим, приликом виших водостаја, ситуација се драстично мења и Дангузовац се спаја са Стакларским дунавцем, тако да се успоставља веза и са отвореним Дунавом. На тај начин Дангузовац периодично постаје део једне веће водене површине и том приликом долази до обнављања и повећавања количине његове воде. Лоциран је у јужном делу апатинског атара, на подручју које је због свог израженог инундационог карактера (често изложено плављењу Дунава), прошарано бројним мањим и већим барама.
Овај топоним вуче порекло из прве половине 18. века, када су дуж великог дела Подунавља, после одласка Турака, била формирана нова или ревитализована некад постојећа насеља, искључиво насељена српским становништвом (православним и католичким). Тако су дуж леве стране Дунава, северно и јужно од данашњег Апатина, постојала места, од којих су у току неколико следећих деценија, по протеривању домицилног становништва, нека потпуно нестала (Пашина Ада, Штрбац, Врањешево, Букченовић), а друга наставила да егзистирају са новим колонизованим становништвом, немачке или мађарске етничке провенијенције (Пригревица Свети Иван, Kупусина, Богојево, итд,)
Kако су у непосредној близини данашње баре Дангузовац, на отвореном Дунаву били стационирани речни млинови, овај локалитет имао је идеалну позицију за изградњу једног, у том периоду, изузетно популарног угоститељског објекта-чарде. Из ближег и даљег залеђа, у сезони мељаве жита, према овдашњим воденицама сливале су се колоне запрежних кола натоварених годишњим уродом, са намером његове прераде у брашно. Kако је процес мељаве био ралативно спор, а у питању су биле огромне количине, на реализацију овог посла некад се морало и данима чекати. Идеални објекти, где су у тим приликама приспеле газде могле да на кратко предахну или на неколико дана да одседну, биле су чарде, међу којима је изузетно била популарна и чарда која је била подигнута на овој локацији. Чарда се у првој половини 18. века налазила у поседу газде по презимену Дангузов, тако да је надалеко била позната као Дангузова чарда. Породица Дангузов је генерацијама живела у селу Врањешево, формираном у непосредној близини данашњег Апатина (северно од њега, на узвишеној дунавској обали). Kако се у њеној близини налазило и насеље Бокченовић, многи његови становници су, и кад нису имали посла у вези превоза жита до дунавских воденица, радо и често посећивали овај угоститељски објекат.
Гастрономски репертоар који је нуђен на чарди, био је прилагођен овој врсти посетилаца, и састојао се од рибљих специјалитета, али и од традиционалних свињских прерађевина. Од пића, вино је конзумирано у великим количинама (вода тада није служила за гашење жеђи), а ракија дудовача је, такође, била изузетно популарна. Многи од оних који су чекали на ред за мељаву, због њене пребукираности седели су и у близини чарде, и јели и пили оно што су понели са собом у торбама и чутурама.
Садржај сваке чарде чинили су и свирци који су на тамбурицама, или тада веома популарним гајдама, свирали по наруџбини тражене песме. Оваква опуштена атмосфера је била изузетно повољна за присутне разбојничке доушнике, који су се мешали са присутним сељацима и газдама, и као случајно започињали (или прислушкивали) разговоре, да би након тога, прикупљене информације, од значаја за евентуалну пљачку, преносили тада бројним и веома активним, разбојничким дружинама.
Боравак на овој чарди био је толико раширен међу становницима Букченовића, тако да су незадовољне супруге, када нису знале где су им мужеви, љутито коментарисале да су „код Дангузе“, што је значило да ништа не раде, него дангубе.
Дангузова чарда је функционисала све до 1752. године, односно до протеривања свих становника из околних насеља, међу којима је био и власник чарде, газда Дангузов. Чарда тада престаје са радом а услед трошности материјала од којег је била саграђена (дрво, трска и земљани премаз), убрзо потпуно нестаје.
Аутор-Томислав Шимуновић
