БУКЧЕНОВИЋ-СРПСКО НАСЕЉЕ ПОРЕД АПАТИНА

Позиционираност уз Дунав представљало је изузетан предуслов за привредни просперитет свих места која су крајем 17. и почетком 18. века формирана или ревитализована дуж његових обала. Дунав је тада представљао главну саобраћајницу за масован транспорт људи, разних сировина и готових занатских продуката. Такође, чинио је основу за развитак привредних грана као што су бродоградња (велика и константна потражња за пловилима разних намена), млинарство (захваљујући снажној речној матици имало је неисцрпан енергетски потенцијал), рибарство и трговина рибом. На основу неколико савремених пописа може се пратити континуирани привредни просперитет и демографски напредак тадашњих српских насеља која су у полукружном низу била ситуирана око „војничког“ Апатина (пристаниште са бројним пратећим војним објектима). То се на првом месту односи на Врањешево (насеље је било северно од Апатина, поред речног рукавца Ракова вода), Купусину, Пригревицу Сент Иван, Букченовић (код данашње шуме Курјачица), као и бројне пустаре насељене српским живљем (Рунић, Неорић, Ђурић).

Према попису (са пратећим катастарским мапама) реализваном на подручју Бачке, током 1743. године, село Букченовић (картирано и бележено и као Букешиновац, Букчиновић, Богочиновац, итд.) је било насељено са 232 породице (1715.-27 породица, 1720.-40 породица). Сем једног трговца и једног занатлије, становници су били оријентисани на земљорадњу и сточарство, као основним делатностима њихове егзистенције. Евидентирани сточни фонд је у том моменту износио: 236 коња, 165 волова (заједно са коњима, коришћени за транспорт пољопривредних производа као и при обради пољопривредних површина), 196 крава, 26 јунади, 201 овца, 171 јагње, као и 663 кошнице са пчелама. Према количини затечених и пописаних житарица, може се констатовати да се највише узгајала пшеница (2878 пожунских каблова), затим зоб (885 пожунских каблова) и јечам (332 пожунска кабла), а у мањем обиму гајио се и кукуруз (321 пожунски кабо). Букченовићани су сходно традицији поседовали и површине под виновом лозом, тако да је евидентирано и 123 акова вина.

Последица привредног просперитета се директно одразила и на урбанистичку ситуацију Букченовића, тако да се у насељу, поред бројних стамбених зграда, подижу сакрални (црква Ваведења Пресвете Богородице), просветни и административни објекти-општинско здање. Просторни капацитети општинске зграде били су на нивоу који је омогућавао повремено одржавање седница Бачко-бодрошке жупаније (тек од 1786. године Сомбор постаје стално седиште жупаније), а 13. маја 1749. године, у њој је обзнањена повеља царице Марије Терезије о проглашењу Сомбора слободним и краљевским градом.

Тадашњем «војничком» Апатину, као најпогоднијем месту и најзначајнијем пристаништу на овом делу тока Дунава, била је намењена улога главног прихватног центра за планску и масовну колонизацију Бачке немачким становништвом у новопланираним, а касније формираним, насељима. С обзиром да је у том државном пројекту Апатин представљао централну стратегијску тачку која је, такође, требала да буде колонизована, урбанизована и територијално проширена, донета је одлука да се најближа српска насеља Букченовић и Врањешево потпуно униште, а становништво пресели на неку другу локацију тј. на место данашњег Стапара.

Након неуспешног добровољног пресељења становника Букченовића, ангажоване су, 1752. године, војне трупе (2-3 хиљаде војника), које су након низа сукоба већег и мањег обима, са браниоцима предвођеним Атанацком Лазићем, коначно извршиле поверени задатак-депортацију целокупног становништва и потпуну девастацију насеља (поред стамбених кућа, порушене су и спаљене општинска зграда и црква). Резултат ових насилних акција било је дефинитивно протеривање 103 породице из Букченовића, 73 из Врањешева, и 75 из Пригревице.

Аутор-Томислав Шимуновић