Slava svetog Jovana. Hladno je, sneg neprestano pada. Automobil nad kojim vozač gubi kontrolu, sirene. Bolnička soba. Glasovi. Dva nejasna obrisa lica, koja se pojavljuju niotkud, stranci. Skoro pa da smetaju isto kao i nepoznati glasovi koji izazivaju tupu bol. Ona ne zna da će joj kroz kratko vreme upravo ta dva stvorenja koja vidi kao kroz maglu, postati oslonac i snaga.
Predrag ima samo sedamnaest godina, ranjen je dum-dum metkom dok je bio u redovnom obilasku svog grada kao pripadnik teritorijalne odbrane. Dete. Plavooko, lepo kao andjeo, a odraslo mnogo pre nego što je trebalo da odraste. Radoznalo gleda dok je uspaničene sestre uvoze u salu. Osmehuje joj se prijateljski, skoro zaštitnički. Tek koji metar dalje, plavokosi mladić, duge kose, nešto stariji od njih dvoje. Skriva ruku i pogled. Ona gubi interesovanje, još uvek nesvesna da preko (Hrvatska) ginu ljudi i deca. Ne zna ni da je pred njom, do tada najteža godina. A oni? Dalibor i Pedja su već zreli ljudi, borci, moraju, rat ih je naučio da budu. Njihovi likovi blede po izlasku iz bolnice. Čekaju je svi koje je zabrinula te snegom prekrivene januarske večeri. Ma kakav rat?! Ima ona bitnijeg posla. Drugarice i sestru, čije posete su ostale još dugo zapamćene (svakog dana su bežale iz škole da me provozaju unoseći radost u bolnicu) da gleda kroz prozor, iščekujući visoku siluetu, koja unosi tračak sunca u turobnu bolničku sobu. Posle četiri meseca ponovo ih sreće. Igrom slučaja smeštaju ih u isti rehabilitacioni centar. Postaju prijatelji. Spojila ih je januarska noć i bela bolnička soba. Tek tada postaje svesna da Dalibor više nikada neće slikati, niti mu išta može nadomestiti šaku. Pedja, veseli mangup, nikada više zaigrati fudbal. Prošlo je od tada, više od dvadeset godina, a sećanje na dva dečaka ratnika je jednako jako i poražavajuće.
