Једну од најпрепознатљивијих градских вертикала и најчешћи мотив бројних разгледница и фотографија, од самог момента изградње, представља репрезентативно здање апатинске Градске куће (данас зграда СО Апатин). Овај импозантни грађевински објекат, наменски грађен за потребе апатинске општинске администрације, у периоду 1907-1909. година, реализован је према пројекту једног од најпознатијих представника сецесијског стила на овим просторима, архитекте Ференца Рахлеа.
Јозеф Франц Бернхаузер Рајхле, талентовани архитекта, који ће низом репрезентативних грађевинских објеката снажно обележити једну епоху, рођен је у Апатину, 23. фебруара 1869. године. Након завршене основне и Више мушке народне школе у Апатину (од 1888. године, Грађанска школа), опредељује се за студије архитектуре, које са успехом завршава, 1891. године, у Будимпешти. Преломни моменат који ће за један дужи период дефинисати његов стваралачки пут, било је познанство са архитектом Едмундом Лехнером, «оцем мађарске сецесије».
Наиме, када је Лехнер, заједно са архитектом Ђулом Партошем (такође, Апатинац) радио на њиховом најуспешнијем пројекту, Музеју примењене уметности у Будимпешти, Ференц Рахле, се налазио код њих на пракси и као почетник успео, у складу са нивоом стеченог знања, да учествује у његовој реализацији.
У почетној фази стваралаштва налази се под доминантним утицајем Лехнера, док се у каснијем периоду, може констатовати оријентација ка бечкој сецесији, што је резултирало низом изузетно успешних пројеката са карактеристикама обе варијанте сецесијског стила.
Преласком у Суботицу, пројектује бројне грађевинске објекте који спадају у највреднија архитектонска здања овог града и представљају културну баштину од изузетног значаја. Након, Народне касине (1896.), Сиротињског дома (1896.), касарне (1897.) и зграде Гимназије (1900.), Ференц Рајхле пројектује, 1903. године, стамбени објекат (Рајле палата), намењен њему и његовој породици. Том приликом је испољио врхунски таленат и реализовао своје најуспешније дело, које се истовремено сматра за најзначајнији архитектонски објекат сецесијског стила на нашим просторима. Паралелно са тим, израдио је нацрте, на основу којих је урађен и комплетан намештај за ентеријер ово, бриљантно осмишљено, породично здање.
Уследила је реализација још неколико архитектонских пројеката, као што су: палата Гроф у Сегедину (1912.), општинска кућа у Чуругу (1913.), црква у Батасеку и зграда Штедионице у Панчеву.
За његово име везује се и пројекат Владичанског двора у Новом Саду, мада он није творац плана атрактивне резиденције бачког епископа. Наиме, да би релаксирао напету ситуацију насталу око његове изградње и демантовао тврдње да је био привилегован због кумовске везе са патријархом Георгијем Бранковићем, чувени новосадски архитекта Владимир Николић, након израде пројекта, даје Ференцу Рајхлеу да се званично потпише као његов аутор.
Међу бројним активностима као грађевинског предизимача, издваја се ангажман у вези градње дворца Карла Фернбаха фон Апатин, великог жупана Бачко-бодрошке жупаније, 1906/7. године. Овај велелепан и по димензијама изуетно велик објекат, имао је функцију летњиковца апатинске велепоседничке породице Фернбах.
Изузетно успешна каријера се, из непознатих разлога, прекида 1913.године, и он, заборављен од свих, умире у Будимпешти, 1960.
Аутор-Томислав Шимуновић