Жири за доделу награде „Милан Ракић“, коју традиционално додељује Удружење књижевника Србије, у саставу: Гордана Влаховић, члан, Радомир Стојановић, члан и мр Душан Стојковић, председник, једногласно је ово високо књижевно признање за 2019. годину доделило песнику ЗОРАНУ М . МАНДИЋУ. Мандић је, у конкуренцији седамнаест приспелих збирки на конкурс, награђен за књигу „ОДБРАНА ИЗБОРА“ у издању Књижевне заједнице „Борисав Стаковић“ из Врања.
У образложењу жирија истакнуто је да је Зоран М. Мандић несумњиви poeta doctus, један од најбољих које српска поезија уопште има. Мандић је, једним – цитатним – сегментом свога певања прави песник библиотеке. Из његових песама струје непатворени животни сокови, комбиновани са фрагментима снова којима се лечи сваки страх од неписања („Смрт у котарици колача“). Постоје и „приче“ у песмама. И дијалошке. Уношење елемената сновиделног. Сан који се инкорпорира у јаву, навлачи њено рухо. Брисање граница временских, али и оних које би међиле реално са измаштаним. Допеваним / досањаним. Песник своје песничке слике твори, епифанијски, блеском. Менталном стрелом. Његове слике налик су на харпун. Оне су од меса и крви. Дрхтаве. У „Крајњој личној причи“ Мандић пева – дефинишући тако своју поезију – о есејморфној песми. Основна његова песма управо је то. Најбоље песме у књизи су „Бојим се да ћу писати“, „Зашто сам престао да сањам“, „Исповест“ и, надасве, „Мандић“.
У његовом књижевном делу мисао се не одваја од емоција. Проосећана мисао следи рефлексивне емоције. Песнику је певање попут сећања. Пише се читавим телом. Свим чулима. Наученим. Одсањаним. Наслућеним. Нема никаквих граница. Предвајања, одвајања, елиминације. Певање је увек преливање преко руба. Поунутрашњивање спољашњег; оспољавање унутрашњег. „Мешање“, синестезијско, сензација које су нам једна чула добавила са онима које су плод неких других.
Одбрана избора и више је него одбранила избор онога што се у књизи обрело.
