У троброју 276-277-278/2019 београдског књижевног часописа „Савременик“, који објављује ИК „Апосторф“, а уређује Срба Игњатовић, један од најзначајнији савремених српских песника и књивених критечара, који се више године, као председник, налазио на челу Удружења књижевника Србије – објављен је сет „малих наслова“, илити, микро есеја Зорана М. Мандића. Реч је о блоку, под чијим заједничким именом „Отварам врата речима“, на чијим странама (42-44) читаоци Савременика могу да прочитају есеје: „Неоткривене мисли“, „Оно што те не веже“, „Успех“ и „Споредне улоге“, које је њихов аутор написао током 2018. године, а који су окупљени око Мандићеве песме – „Отварам врата речима“.
ОТВАРАМ ВРАТА РЕЧИМА
Отварам врата
Речима
Свим речима
Лепим и ружним
Боже
Колико је та
Подела
Учињена
Пре мене
Пре
Кинеског и Берлинског
Зида
Била
Непромишљена
Непотребна и
Глупа
КОМЕНТАР
Предуго у контакту са: непромишљеним, непотребним и глупим поделама – човек је постао жртва својих уста: натрпаним, претрпаним и затрпаним са ружним речима. Па је зато, углавном – ГОВОРИО КАКО МОРА. Због лепих речи које је неко у његовој глави, и у његовим устима гурнуо: У ДРУГИ – НИЖИ ПЛАН. Тамо где су те „ЛЕПОТИЦЕ“ морале дараде: НАЈТЕЖЕ ФИЗИЧКЕ ПОСЛОВЕ. Да чисте своје двориште од: ПРАВОПИСНИХ И ГРАМАТИЧКИХ ГРЕШАКА. Које су: ЉУДИ ИЗ КОМШИЛУКА, безобзирно, осорно и несхватљиво пребацивали преко зида. Из свог: У ЊЕГОВО ДВОРИШТЕ. Ето, како су, између осталог, настале: ПОДЕЛЕ – СВЕ ПОДЕЛЕ. У ИСТОРИЈИ ВАСЦЕЛОГ СВЕТА. И то бацањем смећа: ПРЕКО ЗИДА. У туђе двориште. И туђу муку.
На крају да – УПОЗОРИМ читаоце: овај текст: НИЈЕ ПРИЧА О КИНЕСКОМ И БЕРЛИНСКОМ ЗИДУ.
