Љуба Манић има 93 године и деценијама успева да окупи своју децу, унучад, праунучуд, на прославама свог рођендана, који није датум рођења, него датум њеног првог рањавања у Другом светском рату. Љуба, је витална, памти све догађеје, ратне и поратне, више пута је у партизанима рањавана, али то је не никад није деморалисало. Напротив својим потомцима показује, како може да се живи без обзира на све несреће и недаће. Све три њене ћерке Нада, Kаћа и Јадранка, труде се да јој олакшају живот у старости, али она има толику енергију, да их она и данас подучава, шта и како им је чинити у животу.
У скромном стану сваке године се окупљају сви потомци, њих око 40, сада расути по целој земљи, али увек на дан, који је она одлучила да јој буде рођендан, а то је када је први пут рањена са свега 16 година, у Другом рату. После тога још неколико пута што показују ожиљци на њеном телу.
Бака Љуба, мајка херој, рат памти, по свему, детаље, борбе, болнице, пушку на којој су је обучавали, бригаду, чету, дивизију…За неверовати. Сећа се свих места кроз која је пролазила као рањеник на запрежним колима, болница, и наравно највише њених најближих, који нсиу преживели рат.
Мајка храброст Љуба, никада није посустајала, све преживела, живела и тежачки живот после рата, никад није тражила заслуге, нити првобарчаку пензију, јер каже „ ја сам у рат отишла 1942. године, а не 1941.“ -Ја што имам ми је довољно, пензију и инвалиднину, а-највећа радост ми је кад својим потомцима могу једном годишње да приредим окупљање-каже Љуба, која и данас својим путем без помоћи „одлута“ до обала Дунава, где је после рата стекла комшилук.
А, куриозите је и то, да бака Љуба, за своје најближе, и данас меси домаће тесто за супу и паприкаше, пече пите, развија коре …
С.П.Ш.
