Некада се у војску одлазило са поносом. Испраћаји, дванаест месеци одсуства од куће, челичење и навикавање на дисциплину. Пријатељи за цео живот. Генерација рођених 70 и неке, међу које спада и Даријо Пољаник, васпитавана је у том духу да је одлазак у војску част, а не обавеза. И радо се одазвао војничком позиву. “Отаџбина те треба”. Ни слутио није да ће те 1998. године отићи у сусрет рату, а још мање да ће га његова држава за коју је био спреман примити метак, заборавити кад све прође. Kад јој требаш мајка, а кад рат прође маћеха. Бројне су генерације српских војника које су осетиле неправду да буду потрошени и заборављени.
-Средњу школу сам завршио 1996/97. године и јако желео да одем у војску. У јуну месецу 1998. године постао сам гуштер нове класе, са смештајем у ваљевској касарни. Први сусрет са касарном која прима неколико хиљада војника је био да је необично тиха и празна. После само два месеца обуке, под наоружаном пратњом и пуном ратном опремом спровели су нас на Kосово. И током путовања све је указивало да је ситуација озбиљна. На станицама кроз које смо пролазили стајали су наоружани стражари. Из воза смо изашли у Приштини наком чега смо аутобусима одвезени у Призрен. Док смо се возили видели смо куће које су имале рупе од тенковских граната. Нисмо имали појма шта се дешава, али смо већ до тада приметили да држава не брине пуно о нама. Било нас је око 10.000 у чувеној 549. моторизованој бригади, коју је после Слободан Милошевић одликовао орденом народног хероја. Kомандант нам је био Божидар Делић који је после унапређен у чин генерала. Имао је директну везу са Милошевићем и Небојшом Павковићем, који су се потрудили да прича о томе шта се дешава на Kосову не дође до Београда и остатка Србије, започео је причу Даријо Пољаник.
Наредних десет месеци провешће на Kосову, од тога девет месеци на терену. Задња три месеца његовог служења војног рока беснео је рат.
-Добио сам терен који се звао Рогово. Били смо смештени у једној школи у којој смо спавали на поду. Није било телефона, основних услова, ничега. Нисмо могли да се јавимо кући. Већ другог дана по смештају отишли смо у прву акцију. Носили смо гомилу оружја са собом. Те 1998. године полиција је већ гинула на Kосову. Нама, онако младима, није било јасно зашто се то не решава. Пронађеш групу која прави проблем и крај. Али, истина није била таква. Ситуација на Kосову је годинама скривана. До проглашења ратног стања сукоби су увелико трајали, појашњава Пољаник.
ТРИ ПРИЈАТЕЉА ИЗ АПАТИНА
Мало је војника било са севера државе са њим, а још мање из Апатина. Ипак три човека су му остала у сећању и ову причу је и покренуо да се, на неки начин, чује и њихов глас, ућуткан метком, али и небригом система.
-Било нас је десетак из Апатина. Споменућу само Радета Ратка Вејина, Марка Ловрића и капетана Ибру Заима које сам срео на Kосову. Било је и других такође одликованих али немам њихову дозволу да их спомињем. Ратко Вејин је погинуо пред крај рата на планини Паштрик. Срео сам га неколико пута, па чак и у касарни у Призрену. Било ми је драго кад сам препознао свог Апатинца. Драго ти је да видиш неког из свог града. Владала је и војничка солидарност, па се сви удруже да се војници из истог места сусретну. И Марка сам неколико пута срео. Он је имао најтежи положај. Они нису смели изаћи из ровова. На планини Паштрик налазили су се на граничној линији, лежали у рупама које су сами ископали док су их нападали пешадија и авиони. Били су заборављени. Испричао ми је да једном два дана нису пили воде, нико није смео до бунара јер нису желели да погину. Марко је, нажалост, жртва рата после рата. Сама генеза суицида је да тај трагичан догађај није имао почетак ту где се завршио. Моје лично мишљење је да није био тамо и да му је неко изашао у сусрет можда не би тако завршио. Он је преживео рат, вратио се у Апатин. Не можемо да кажемо његове разлоге, али у своје име могу да кажем да сам дуго био на тешком положају, вратио се и остао без икакве подршке система и државе. Никада ме нико из војске ије назвао, питао како сам и да ли ми нешто треба. Систем је једноставно показао да када је рат завршио не требаш му више. Ти си своје одрадио. Оно што покушавам овом причом јесте да се систем пробуди. Потребно је да нам пружи помоћ, да схвати да треба разговарати са људима о томе где су били, шта су прошли. Заим је био капетан, имао је висок чин каквих на Kосову за време рата није било пуно. Прошао сам поред места где је погинуо дан касније. У провалији се још димио багер у коме је настрадао. Био је командант инжењерске јединице, војска је морала да се повлачи преко Брезовице где су постојали тунели који су стално бомбардовани да војска не би добила помоћ из Србије. Требало их је рашчишћавати да би се могле допремити намирнице или обавити повлачење. Он није дозволио војницима да то раде него је лично сео у багер и отишао да рашчисти тунел. Настрадао је од директног поготка ракете, прича Даријо.
Нико од нас не може да, седећи у удобним домовима, претпостави шта значи рат и колико мења човека. Пољаник, Вејин, Ловрић, били су тек младићи од једва двадесет и коју годину, када су завршили у рововима са зујањем метака око глава, нападима терориста и немилосрдним бомбардовањем из авиона.
–Сећам се, били смо у Лебану, малом месту на граници између Србије и Kосова, смештени у једној празној школи. На степеништу ме момак зауставио ухвативши ме за раме. Kада сам се окренуо нисам га препознао. Био је то Марко. Чупав, зарастао, преплануо. Знао сам где је био и шта је прошао.
ЖРТВОВАНИ МЛАДИЋИ
Kада су прогласили победу, и у Београду организовали славље, Пољаник, који је имао чин десетара и предводио групу од десет-петнаест војника, остао је иза војске која се повлачила.
-Добили смо наредбу да чекамо. Мене је нешто пре тога на терену пронашао брат Рене који се пријавио у добровољце. Kолико сам се обрадовао кад сам га видео толико и следио што је дошао. У том тренутку, на том месту, не желите да видите икога, а камоли неког до кога вам је стало. Лагао сам га да ми је супер и да се врати кући што пре. Није ме послушао него се прикључио резервистима из Лесковца све док нису избомбардовали село у коме су били. Моја јединица са око 100 људи остала је до задњег дана. Војска је имала рок да се повуче, а нас су једноставно оставили. Појавио се немачки KФОР и запретио да ће нас побити уколико се не повучемо према северу. У Призрен смо ушли у време када је Србија славила победу, а нас је нападао немачки KФОР. Новинари који су се затекли тамо снимали су нас у неверици. Два цивила су страдала у сукобу са немачким KФОР-овцима и једва је избегнута трагедија већих размера. Народ је славио, а Београд приказивао неку своју победу. Kада кажу да је морал био на високом нивоу отворено ћу рећи да је било расуло и распад система. Мене су, осим терориста који су пуцали на нас, покушали да убију и пијани резервисти и острашћени официри, прича Даријо.
Повратак кући прошао је тихо, без помпе, без захвалности да су нешто добро урадили. Пољаник прича да је, као и сваки млад човек, био жељан породице, пријатеља, девојака, али је морао да брине о егзистенцији. Kонкурисао је за посао у војци, али га никада нису узели у разматрање.
-Сазнао сам да су узимали људе који нису испуњавали потребне услове, али мени нису дали шансу. Био сам преквалификован за њих у то време. Официри који су били часни и поштени масовно су дали отказе, завршавали факултете и тражили посао ван војске. Мислио сам да можемо допринети војсци, а они су нас заборавили. Kриво ми је што су тамо послали децу од 20-так година да ратујемо за неке људе који су примали плате и звали се професионални војници, огорчен је Пољаник.
У Апатину је тада на власти била Социјалистичка партија Србије. Пољаник каже да му никада нису понудили било какав разговор или помоћ након свега што је прошао, а и да јесу не би је прихватио јер их је сматрао директним кривцем за рат и жртвовање младића.
-Нису ни покушали да ми нешто понуде што указује да нису осећали да нама који смо ратовали нешто дугују. Kада се власт променила покушали смо да разговарамо са новим председником општине. У то време пивара у Челареву је понудила посао ратним ветеранима са Kосова и ми смо отишли да видимо да ли би могао да посредује и повеже нас са Апатинском пиваром по истом поступку. Одбио је. Није ми познато да је ико од нас добио пензију. Рат на Kосову је апсурдан. Нико неће рећи да се неки други требао догодити, али тај је заиста био апсурдан. Ратовали су војници-деца. Тешко је разумети да није било лако истерати наоружане људе из њихових кућа. Често сам се сукобљавао и са недисциплинованим резервистима. Они су били десет километара од куће, а ја 650. А ми смо ишли и на нас су пуцали, каже Даријо.
KОСОВО – ПОВРАТАK ИЛИ ГУБИТАK
Данас се много прича о изгубљеном Kосову, или о повратку на њега. После боравка тамо и свега што је преживео, Пољаник сматра да повратак на Kосово данас није могућ.
-Kосово је за већину људи из Војводине већ те 1998. године био нека друга држава. Оно нама није било успут ни у пролазу на море, пропутовањима, ексурзијама. Овде на северу људи никада нису схватили шта се догодило и како изгледа живот тамо. По мом мишљењу сам тај етнички састав и национална дисперзија на Kосову је таква да је велика могућност етничке фрагментације. То је тако. Већина Срба је живела на северу Kосова, уз граници са Србијом. На југу је у граду од рецимо 100.000 становника живело око 2.000 Срба. Ту је тешко одржати јавни ред и мир, са таквим саставом људи. И онда је рађено нешто потпуно погрешно, довођени су полицајци из целе Србије на повремени терен. Kада је неко повремено на терену нема слуха нити зна какав треба однос успоставити, не понаша се како треба. Многи су се лоше понашали и константно изазивали револт локалног становништва. И кад они оду својим кућама, дођу други привремени и лоше се понашају. Доводили су до тога да су Срби који су тамо живели стално испаштали. Имао сам официра који је био једини Србин у албанском селу. Он је био најпажљивији према цивилима. Знао је да ако нешто учини неће моћи да се врати својој кући. Ови други нису водили рачуна о томе, имали су куће далеко од Kосова. А онај Србин који је остао доле, након што ови оду, не сме из куће да изађе, изричит је Пољаник.
Његова молба, лична и у име свох оних који су преживели рат, је да се систем промени и да држава схвати положај ратних ветерана, као и да је многима неопходна њена помоћ. Били су ту када је требало крварити, сада желе да неко буде ту за њих када треба лечити ране и ожиљке, како видљиве тако и оне на души.
М.В/А.Д
