U Spomen biblioteci u Prigrevici, u okviru Majskih svečanosti, održano je književno veče poznatog novinara, književnika i publiciste Vanje Bulića. Prigrevačkoj publici se predstavio nizom svojih dela. Poseban akcenat imala su ostvarenja koja su ponele epitet bestselera „Simonov pečat“, „Jovanovo zaveštanje“, „Dosije Bogorodice“, „Teslina pošiljka“ i „Viza za nebo“. U njima je glavni junak novinar Novak Ivanović, piščev alter-ego.
– Ove knjige bile su bestseleri, i zajedno sa mojom šestom knjigom „Oko otoka“ prodate u tiražu od 125.000 knjiga. Najtraženija je knjiga „Simeonov pečat“, prodata u preko 40.000 primeraka. Rekli su mi da su ovde ljudi Ličani pa sam doneo nešto više primeraka knjige „Teslina pošiljka“, rekao je Vanja Bulić.
Bilo je ovo njegovo prvo gostovanje u Prigrevici, a iz Apatina, koga najbolje zna po „Jelen“ pivu, mu je kumica, pa je zadovoljan što je i ovaj deo Bačke posetio. Najbolji utisak ostavio je na njega prostor prigrevačke Spomen-biblioteke i ideja meštana da na takav način održe sećanje na poginule i stradale u Drugom svetskom ratu.
– Prvo me oduševilo kada sam ušao i spoznao otkud biblioteka i zašto je izgrađena, kao i da su ovde zabeležena imena svih poginulih. Toga bi trebalo da se svi Srbi drže. Drugo što sam primetio je da ima malo knjiga, negde oko 20.000. Možda je to i dovoljno za oko 3-4000 stanovnika sela, ali meni je malo i mislim da bi trebalo da ih ima mnogo više. Ne znam da li je ovde običaj da ljudi poklanjaju knjige. Meni obično donesu i ja to poklanjam bibliotekama, ali danas više nisam imao ni jednu pošto sam ih dao biblioteci u kojoj sam prethodno gostovao, rekao je Bulić.
Biblioteka je bila puna, oko 100 Prigrevčana je prisustvovalo književnoj večeri. Osvrnuvši se na to Bulić je prokomentarisao da zna da kada književniku dođe između 50 i 100 ljudi smatra se da je promocija uspela, a kada se proda 15 knjiga to je dodatni uspeh. Tim povodom za Radio Dunav ispričao je i anegdotu:
– Skoro u Republici Srpskoj nisam dobio batine od žena, i to dva puta. Pošto žene ne mogu u Hilandar na Svetu Goru, a ja ne ponesem dovoljno primeraka „Simeonovog pečata“ onda se ljute na mene. Kažu da su došle samo zbog te knjige, a ja moram da objašnjavam da nosim od svih knjiga isti broj primeraka.
Po njegovom mišljenju u ovoj ediciji tematski vezanih knjiga najbolja je „Oko otoka“ koja nije vezana direktno za istoriju-religiju ili rešavanje tajni iz prošlosti, ali je ipak o prošlim vremenima.
– Mi, Srbi, nedovoljno poznajemo svoju prošlost, pa nam se događa ovo što nam se sada događa, a „Oko otoka“ je roman koji prati porodicu Golootočana u 50 godina. Moj tata je bio na Golom otoku tako da je oko 90 odsto prvog dela knjige istinito. U drugom, glavnog junaka koji se ovde zove Kostja, a ne Vanja, vrbuje DB, pošto su to uglavnom radili sa decom vojnih lica i Golootočana, da radi za njih i ubija po Evropi. I tu knjiga ima taj segment Državne bezbednosti i Jugoslavije. Tih devedesetih godina pošalju ga u zatvor na silu, zatim na front i Kostja odluči da nestane, rekao je Vanja Bulić i dodao da se za ovaj roman radi i scenario za film.
Objašnjenje za svoju plodonosnost u pisanju kaže da duguje svojoj brzini pisanja. Već pet godina je u penziji i sada ima mogućnost da osam sati piše umesto 4-5 koliko je radio ranije. Kaže da jedino što ume jeste da piše i da je ponekad to bila prednost, a nekad mana. U vreme devedesetih je radio, kako ih naziva, „narodnjačke emisije“.
– Mnogi su me napadali zato što radim u „ZAM“-u, Europinku i zabavnjačkim emisijama, a pri tom su zaboravili da sam tada uradio i „Lepa sela lepo gore“ i objavio četiri romana: „Lepa sela lepo gore“, „Ratna sreća“, „Zadah belog“ i „Crvena kibla“. A zahvaljujući tim zabavnim emisijama ja sam preživeo, proputovao, i svakom detetu obezbedio budućnost, kaže Bulić.
Kako se dugo godina bavio novinarstvom smatra da su mediji onakvi kakvo je i društvo u kome postoje.
– Kakvo ti je društvo, takvo ti je novinarstvo. Kažu da novinarstvo danas ništa ne valja, sad ja ne znam kakvo je društvo, ako je jedno slika drugog. Lako je napadati ovu ili onu vlast, treba samo vratiti šta smo mi izgubili devedesetih godina, šta smo uradili sa bombardovanjem. Dakle, lakše je nekad napraviti novu kuću nego na porušenog graditi novu, a to mi radimo jer ne možeš drugačije. Mi nastavljamo ono što smo bili, što smo izgubili devedesetih. Ali, ima nešto drugo sa novinarstvom. Nekada, dok sam radio u „Dugi“, kod nas je bilo da kad predaš tekst kažu ti „Šta ćeš u redakciji, idi negde, saznaćeš nešto!“. A danas novinari dolaze u devet sati sa karticom, izlaze u 17, i važnije je gazdama u privatnim medijima da si lojalan firmi nego da li si dobar novinar. Mnogo im je važno da ga hvališ kao gazdu i da o njemu svuda ima što više informacija nego da li imaju dobre novinare. Zato danas imamo samo nekoliko velikih novinarskih imena koje možete videti, Aleksandar Kostolovski, Miroslav Lazanski i još neki. Oni rade autorske tekstove. Danas u „Večernjim novostima“ čitate da je grupa novinara ili redakcija napisala tekst, ili stoje neki inicijali. Nekada je i na pet redova bilo bitno da ti stoji ime i prezime koje nešto znači i prodaje tekst, smatra Bulić.
Obzirom na dugogodišnju karijeru novinara i publiciste, neizbežno je bilo i pitanje kako doživljava slavu. Odgovorio je da se mnogo pre pojavljivanja na televiziji ostvario kao novinar, svirao u rok bendu i bavio odbojkom, pa je na vreme navikao na usmerenost javnosti ka sebi.
– Imao sam tu sreću da sam se na televiziji pojavio sa 44 godine. Kada sam radio u „ZAM“-u putovao sam sa najvećim zvezdama i iznenadilo me kada mi je Raka Đokić rekao da Ivana Bojić i ja imamo isto tako satus zvezde. Međutim, tim muzičkim zvezdama su ljudi prilazili sa strahopoštovanjem, a meni sa poštovanjem. Više mi ljudi prilaze sa osećajem da me znaju, a valjda i ja tako prilazim njima, pa me slava nikada nije odvela u pogrešnom smeru, rekao je Vanja Bulić.
Autor-Mara Vuković
