Promoter ovogodišnjeg festivala ulične odbojke u Apatinu koji je oborio sve rekorde kada je u pitanju posećenost odbojkaških tunira bila je Slađana Erić, naša proslavljena odbojkašica i članica Ženskog odbojkaškog kluba Vizura.
Slađana je u svojoj bogatoj karijeri igrala za velike srpske i evropske klubove, a dres reprezentacije je branila u tri države Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori i Srbiji.
U gostovanju na Dunav radiju Erićeva je pričala o svojim odbojkaškim početcima, o stvarima za kojima žali u svojoj bogatoj karijeri ali i tome koliko se odbojka promenila u odnosu na vreme kada je ona počela kao mala devojčica.
Šta reći za karijeru sportiste koji je ove godine osvojio 29 trofeja? Na pitanje da li može da izdvoji neki koji joj je najdraži Slađana je odgovorila da je to za nju lepo, ali i teško pitanje i dodala da je to možda titula osvojena u prošloj sezoni koja je bila turbulentna i u kojoj su ih svi otpisali u 1/8 finala plejofa.
Karijeru je počela u Radniku iz Bijeljine, a nakon toga su se ređala imena klubova poput Crvene Zvezde, Mursije, Modene, Volera i krune njene karije turskog Galatasaraja. Ekskluzivno za slušaoce radio Dunava Erićeva je pristala da prica o finalu sa Busto Arsizijem iz Italije.
-Dobro, obećala sam da ću odgvoriti. Za mene možda i najteža utakmica u životu. Ne biti prvak evrope za samo dva poena to jako boli. Mislim da je to poslednji put da sam plakala, to je bila psihološki teška utakmica jer smo na papiru bile bolje od njih. Toliko dobrih stranaca smo imali u ekipi da smo se igrale sa njima u Istambulu, ali samo posle sedam dana smo izgubili 3:2, igrali šesti, zlatni set. Igrali smo na mišiće, sećam se da sam bila povređena, da me je bolo zglob, da sam dobila “blokadu”, da je Lubjanko igrala pod četiri injekcije sa diskushernijom, jednostavno nije nam se dalo. – priseća se Slađana Erić.
Već nekoliko sezona Slađana Erić je član i kapiten ekipe Vizura, a na pitanje koliko je svojim iskustvom i savetima pomogla mladim igračicama da sazreju odbojkaški i kao osobe ona je rekla da je mnogo uticala na njih, ali da nije sve od početka išlo glatko.
-Prvi put sam došla u Vizuru kada smo bili “Partizan Vizura” 2013. godine, to je generacija Bošković, Buša, Mirković. Sećam se da su me dosta pitale i pomagala sam kad god sam mogla. Sa ovim generacijama mi je malo teže, trebalo mi je sigurno više od godinu dana da ih dovedem u red, da krenu da me slušaju. Nisam imala strpljenja na početku, bila su mi kratka pitanja, kratki odgovori, naredbe, dok nisam shvatila da treba vremena i jako dugi razgovori. Nešto moraš da ponoviš i po 1000 puta to je sasvim normlano, morala sam da se spustim na njihv nivo razmišljanja i ponašanja, da izlazim sa njima, da upoznajem mame, tate, momke, da ih izvodim u diskoteku, da ih razvozim kući, baš sam im bila sve. Sada kad su njih tri seniorske reprezentativke, zovu me i zahvaljuju mi se. Tek sada su me razumele šta treba da se jede, kako treba da se ponaša, kako izgleda jedan pravi sportista i mnogo drugih bitnih stvari koje su vam potrebne u profesionalnom sportu. – rekla je Erićeva.
Odbojka se u mnogome promenila ali i odnosi starijih i mlađih igračica nisu kao nekad, o tome je komentarisala i Slađana i napravila paralelu sa vremenom kada je ona počinjala i učila od starijih i iskusnijih odbojkašica od sebe.
-Mnogo se promenilo. Sećam se sebe kada sam došla u Zvezdu to je bilo 2000. godine. Igrala sam tada sa Aleksandrom Boričić koja je nekih pet-šest godina starija od mene, pa onda poziv u seniorsku reprezentaciju Jugslavije gde igrate sa jednom Vesnom Čitaković, ja sam se bukvalno tresla od njih. Meni je bila čast da me pošalju da im kupim nešto u prodavnicu iako sam za to mogla biti kažnjena, da im dodam loptu, ponesem torbu… sada već ne, sve je drugačije, verujem da pola igračica nije imalo pojma ko sam i šta sam kada sam došla pre par godina. Ne ljutim se ja na njih, današnje generacije žive mnogo brže od nas, sve im je dostupno. Ima tu i malo “bolesnih ambicija” roditelja. Potrebno vam je vreme da se uklopite sa njima i da krenete da ih učite od nule bukvalno, ali većina toga ide iz kuće, to kako se ponašate prema igračici, prema klubu, tako se ponašate i prema drugim ljudima na ulici. – kaže Slađana Erić.
Kao reprezentativka Erićeva je nastupala u dresu Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i na kraju Srbije. Iz perioda provedenog u dresu sa državnim grbom pitali smo je da izdvoji neki najdraži, a ona nam je otkrila ko joj je bila omiljena saigračica iz reprezentacije.
-Mislim da je to period kada smo pokušavali da se kvalifikujemo za Svetsko prvenstvo u Japanu, pamtim da nam je trebalo neke dve godine da uspemo jer smo igrali nekih šest krugova kvalifikacija. U tom periodu niko nije znao za nas, bile smo nešto popularne u Srbiji i tada smo posle nekog jako dugog perioda uspeli da obezbedimo plasman na prvenstvo u Japanu 2006. godine gde smo osvojile bronzu. Od omiljenih saigračica bih izdvojila Maju Ognjenović sa kojom sa živela dugo vremena, bile smo i cimerke u reprezentaciji i uvek se rado setim tog za mene lepog perioda. Bilo mi je teško sa njom mnogo je bila razmažena. – kroz smeh priča Slađana.
Kako nam je rekla nije očekivala ovako lep prijem u Apatinu, a po dolasku sa saigračicama su odigrale i jednu revijalnu utakmicu.
-Čim smo stigli odma su svi zgrabili da se slikamo, jednostavno bila sam oduševljena koliko je dece na teremina. Igrali smo revijalnu utakmicu u kojoj smo izgubili, jako smo nespremne. Prvi put samo igrala ovaj street volley i nisam se nešto trudila, plašim se povreda ipak u godinama sam.- izjavila je igračica Vizure.
Prema njenim rečima najviše uticaja na njenu igru imali su treneri Zoran Terzić i Darko Zakoč, ali je u inostranstvu imala priliku da radi sa vrunskim stručnjacima poput Nikolaja Karpolja. O uslovima u Srpskoj odbojci i o onima u vrhunskim evropskim klubovima nije htela mnogo da govori, ali je samo prokomentarisla da ne mogu da se porede.
O njenim planovima rekla je da će i dalje ostati član Vizure gde je kapiten, a da će promena dresa značiti eventualni odlazak u inostranstvo.
-Ostaću u Vizuri gde se osećam kao kod kuće i teško da ću se odvojiti osim u slučaju da ne dobijem neku dobru ponudu iz inostranstva, pa da finansije budu motiv zbog kojeg ću još nekoliko godina provesti van Srbije.- izjavila je Slađana Erić.
Na konstataciju da je prethodnog vikenda u Apatinu bilo preko 1500 odbojkaša i odbojkašica Erićeva je ostala u šoku i za kraj im poručila da se trude i da uspeh neće doći preko noći, da za to treba dosta odricanja i da veruju u sebe.
-Videla sam i ostala zatečena koliko je dece danas došlo da igra odbojku. Jedna devojčica je dotrčala do mene i tako me jako zagrlila da sam shvatila koliko je njima bitno što smo se mi danas ovde pojavile. Mnogo toga mogu da im kažem. Treba da veruju u sebe, da rade, ništa neće doći preko noći. Potrebno je dosta sreće i odricanja da bi uspeli, ali ne treba nikad da odustajete. – završava razgovor Slađana.
Razgovr sa našom reprezentativkom možete poslušati u programu Dunav radija od 16 sati i 30 minuta ili na linku ispod.