Preksinoć sam pala sa kreveta u gluvo doba noći. Što i nije čudno. (Padanjejemojaomiljenasportskadisciplinaakoizuzmemobrbljanje) Osim što povremeno padnem sa kreveta ili recimo sa prve stepenice do one poslednje u dnu stepeništa, ne setivši se da se pridržim za ogradu i moji telefoni su programirani da padaju. U kadu punu vode, na pločice, parket, beton, kroz prozor, sa terase. Padaju čak i onda kada ne postoji šansa za pad. Pravo kaskaderski. Ubeđena sam da sam u nekom od prethodnih života bila dvorska luda ili upravo kaskader. Ne postoji drugo logično objašnjenje za ovu pojavu. Međutim, mene padanje ne zabrinjava previše. Uvek mi je uspevalo da ustanem i nastavim dalje. Kad smo kod padanja, padala sam ja i na prijemnom (dva puta), na ispitu zrelosti, ponekad i odgovornosti. Čini mi se da sam posrnula koji put i na ispitu roditeljstva, ali sam ovde bila nekako najstabilnija, svesna da od mene zavise dva bića i da nemam pravo da ih ugrozim, ma šta se desilo. Ovi teži životni ispiti, su više puta “pokušavali” da me dotuku, na moju sreću bezuspešno. Borba sa padanjem još uvek traje, a ustajanje… ustajanje je ipak neka druga priča.
