Ponedeljak mnogi ne vole I to uglavnom zato što posle vikenda ponovo upadamo u kolotečinu, vraćamo se radnim ili školskim obavezama. Ponedeljkom kao po pravilu srećemo smrknute, užurbane ljude kojima je valjda mrsko I da otpozdrave. Nekako sam sigurna da je najomrženiji od svih dana. A kako sam ja “naopaka” radujem mu se, onako iskreno, od srca. Dan odnosno veče koje provodim sa prijateljima. Poslednje dve godine okupljamo se upravo početkom sedmice kod mog najboljeg druga iz detinjstva, gledamo nove serije i prosto ćaskamo. Neopterećujući jedni drugima. To valjda I jeste bit prijateljstva. Ne uslovljavati i ne vršiti pritisak, pogotovo ne u vremenu u kom živimo. Kada smo kao po pravilu umorni od stalne borbe sa životom, koji nikom nije lak. Kada pucamo po šavovima, često zabrinuti i uplašeni za sopstvenu i budućnost onih koji ostaju posle nas. Predivan je osećaj znati da postoji “kutak” mira i zdravog odnosa. Još je lepše znati da u svakom momentu postoje oni koji će biti uz vas, kada god je to potrebno. Sedeti uljuljkan u topline sobe koja miriše na detinjstvo ili uleteti u “vatru i vodu”. Nebitno je. Važno je sačuvati one koji su toga vredni I biti vredan njih. Jer šta je čovek bez prijatelja? Ponedeljkom se smejemo do suza ili jedni drugima “pretimo” odlaskom u trpezariju zbog brbljanja dok traje serija. E, zato volim ponedeljak.
