Odjednom mi sinulo. Da sam budala. I to velika. Možda i ne bih bila da sam drugačije vaspitavana. (Pravdam se, opet, iako sam milion puta obećala, prvenstveno sebi, da neću, a i pokušavam da izvrdam krivicu, to je valjda u ljudskoj prirodi) Ma ko šiša i mene i vas, da izvinite. I sve nas. Iz sedamdeset i neke. (Koja godina dole ili gore, ne menja na stvari)
Nego da objasnim, zašto sam danas budala. (Svakoga dana jesam, više ili manje, ali dobro, da pojasnimo upravo ovaj momenat)
Poslednjih meseci često nalazim tekstove koji govore o vraćanju redovnog služenja vojnog roka. Mislim, nisam baš sigurna da li će naši „dečaci“ zaista morati „u vojsku“, ali čim se šuška nije da nije moguće.
I ja, naravno, bez da razmislim, izjavim pre nekog vremena da jedva čekam uvođenje istog. Te, ovi mladi danas ne umeju ni krevet da nameste, spavaju do popodne, škola im je bauk, lenji su i nemarni, piju, koriste svašta nešto (kao da svega toga nije bilo i krajem prethodnog veka), agresivni su, ma svakakvi. Kakva budala od žene, majko moja. (Postala sam gadna tetka samo da mi još brkovi počnu rasti)
I da se razumemo, nisam ja pričala o tuđoj deci u negativnom kontekstu, kakvi god da jesu, izbegavam „blaćenje“, naučena tako od svoje Goge (moja majka) koja je stalno tvrdila da smo sestra i ja „najgore od sve dece“. Kad sam je jednom zapitala zašto to radi, ona je nekom svojom logikom došla do zaključka
-Bolje da pričam da ste loše, iako sam svesna da to nije istina, pa da me drugi demantuju, (čuj nju i reč demantuju), nego da vas hvalim pa da mi se drugi smeju. (I dan danas joj je jako bitno šta kažu komšije, ali o tome nekom drugom prilikom)
Mislim se, hajde dobro mama, kako god ti kažeš i naravno počastim komšiluk (mada su to uglavnom dobri i dragi ljudi), ali eto.
Da se vratimo temi. Iskreno, veće duže vreme miriše mi na neku veliku svetsku nesreću. Kao i većini vas, pretpostavljam. Uvukao se neki nemir u mene i guši…
Pa se i kad sam najljuća, raznežim gledajući mladost. Čak i onu nakaradnu.
A za loše vaspitanje smo dragi moji krivi isključivo mi. I nećemo da se izvlačimo lošom materijalnom situacijom, depresijom, ratovima.
Ponestalo nam je onog pravog roditeljskog u sebi. Materijalne stvari ne mogu da nadomeste ljubav. A ljubav je bome i kada dobiješ šljagu ukoliko si skrivio/la nešto i ona zajednička večera u toplini doma, makar to bile i police sa slaninom. Nedelja koja miriše na domaću supu i pileću džigericu u limenom tanjiriću (koji moje kolege popljuvaše prethodne sedmice, a meni nešto žao tog istog tanjira za koji me veže detinjstvo, kao da mi je rod rođeni)
I svakoga dana se pitam da li sam dovoljno dobar roditelj, kao što su to moji (očuh, majka, baka koju ne želim i ne mogu da izostavim jer je bitno uticala na moje odrastanje i sazrevanje.
I neće moja deca ratovati gospodo, ma šta vi o tome mislili!
Jer sam ovoga jutra napokon shvatila da sam osim što sam budala po više tačaka i budala nepopravljivi idealista.
Nemoj da mi je neko došao sa pozivom na kućni prag, ikada!
Ne dam mladost, a vi drage mame, kako hoćete.
Davno je prošlo vreme kada se u rat išlo da se sačuva kućni prag. (U ovakvoj situaciji i ja bih stala u odbranu istog).
ENTER
