Zabrinuta sam za sopstveni zdrav razum. Već neko vreme sam „opsednuta“ „špijuniranjem“ komentara čitalaca na raznoraznim tekstovima jednog od dnevnih listova koji odavno može da se mirne duše nazove žutom štampom. Od onih iole ozbiljnih pa do dodatka o poznatim ličnostima. Pomalo brinem da ne postanem inkarnacija Balkanskog špijuna iz istoimenog filma i istripujem se da imam misiju. Moram da priznam i da gledam jednu rijaliti emisiju. (Definitivno sam luda) Šalu na stranu, počela sam da pratim ovaj tip emisije ubedivši sebe da vršim neku vrstu eksperimenta (sindrom maločas pomenutog Balkanskog špijuna), a po svemu sudeći sam postala zavisna. Komentarišem, prepirem se sa učesnicima, ne spavam. (Sreća te sam stalno u deficitu sa kreditom i ne mogu da šaljem sms poruke i glasam za učesnike) Nego, ne brine mene toliko moja opsednutost koliko javna promocija nasilja. Što na televiziji što u pisanim medijima. A da ne pričam o komentarima čitalaca i gledalaca. Koji su uglavnom negativni i otvoreno pozivaju na nasilje. Nadležni ignorišu samo iz njima znanih razloga. Preostaje mi samo da zaključim da više niko u ovoj državi ne radi svoj posao. Osim botova. Alal im sendvič. I sok.
