ЕМИСИЈЕ О ЗДРАВСТВЕНОЈ ПРОСВЕЋЕНОСТИ СТАНОВНИШТВА
У Србији сваке године око 1500 људи изврши самоубиство. Ментални поремећаји међу којима је на првом месту депресија повезани су са чак 90 одсто случајева свих самоубистава. Велики проблем је што депресија често остаје невидљива и људима у најближој околини.
О превенцији самоубиства, феномену страха и менталном здрављу које је код одређеног броја грађана нарушено од почетка пандемије коронавируса, разговарали смо са примаријусом доктором Миланом Зобеницом.
– Депресија је феномен који се јавља кроз историју човечанства, има своје биолошке корелате, односно, основна обележја, али исто тако испољавање, учесталост депресивних стања и њени облици су у тесној вези са општим друштвеним концептом. Посебно сада када се суочавамо са корона вирусом и променама које је унела у друштво и депресију морамо посматрати кроз њу. Општа пажња здравства и здравствених институција одвучена је извесним степеном у правцу короне, а депресивни болесници имају мање шансе да дођу до стручне помоћи. Депресија је комплексан феномен и болест која је предмет интересовања и психолога, социолога, антрополога, религије, нарочито због чињенице јер у неким случајевима резултира оним најтежим кораком – самоубиством, рекао је неуропсихијатар др Милан Зобеница.
Људе из окружења особа које пате од депресије највише занима да ли се она може препознати. Др Зобеница је објаснио да постоји одређени аспект изгледа људи који пате од депресије, на њима су познате промене под називом „омега“, јер предео између чела и очију добија изглед у облику слова омега (Ω).
– Разликујемо људе који су претежно потиштени, тужни, безвољни, незадовољни од оних који су ведри, весели. То је сасвим друга експресија лица. Улога породице је незаобилазна и неизбежна како у настанку болести, јер су често проблеми у породици и разлог за избијање депресије, тако и у њеном раном откривању. Данас се не искључује ни радна средина као окидач за депресију. Постоје особе које пате од тога што их неко малтретира на послу, у пракси познато као мобинг. Ми данас знамо да и деца оболевају од депресије, Код њих су узроци специфични у односу на узраст у коме се налазе, јер се врло брзо смењују стања њихових особина, каже др Зобеница.
За свако излечење депресије неопходна је помоћ стручног лица зависи, а она зависи од степена здравствене просвећености становништва.
– Неуропсихијатријска служба из Сомбора је перманентно радила, поред болничког лечења, на просвећивању становништва о менталном здрављу. Код нас још увек постоје бројне заблуде о душевним болестима и болесницима. Проводили смо ткз. антистигма програм, јер су душевни болесници код нас обележени. У болници смо укинули решетке, отворили смо врата да будемо интегрисани у средину у којој делујемо. Борба за што раније јављање се одвија кроз здравствено просвећивање. Што пре уочимо проблем, што се раније укључи стручна помоћ, лакше ћемо га санирати, објаснио је неуропсихијатар.
Често се поставља питање повезаности анаксиозности и депресије. Др Зобеница је рекао да је анаксиозност стање опште напетости, узнемирености, стрепње, а за коју не постоји видљив спољашњи разлог, већ проистиче из самог човека. Особа се осећа угрожена од противника који се не види. Победа анаксиозности је када је човек каналише ка нечему, када постане свестан ирационалности страха, али је и даље немоћан пред њим. Тада то постаје фобија. Пример за то је страх од отвореног простора – када особа носи кишобран изнад главе док корача отвореним простором. Страх је и даље присутан, али је пронађен начин да се он држи под контролом.
САМОУБИСТВО ЈЕ КОМПЛЕКСАН ПРОБЛЕМ
Депресија се често повезује са покушајима и извршењем самоубиства.
– Самоубиство је комплексна, хетерогена, шаренолика група стања која стоји иза покушаног или извршеног самоубиства. Покушана, а спречена, самоубиства могу бити спречена случајно, а да особа у себи носи дубоку одлуку спремности за самоубиством, као што су билансна самоубиства. То су људи који су направили биланс свог живота. Суочили су се са проблемом који их мучи (као што су нпр. малигна оболења), свесни су помоћи која им се нуди, резимирали су своје стање и донели чврсту одлуку о прекиду живота. Данас је због њих формиран и покрет за стицање права на еутаназију, окончање живота, каже др Зобеница.
Како препознати да ли је одлука о самоубиству из групе билансних или је позив у помоћ. Који су први знакови суицида је питање које је занимало и слушаоца из Стапара.
– Знаци су нешто што је већ сигурно констатујемо, а симптом је оно што нама особа саопшти као тегобу. Симптоми су доступнији јер нам се особа обраћа. Став и начело струке је да, без обзира што код нас постоји олако изрицање реченице „Убићу се!“, полазимо од тога да свака вербално изречена констатација мора бити крајње озбиљно схваћена. Том реченицом се вапи за помоћ, а ако је прати и сумњиво понашање, треба консултовати лекара. Имамо и особе које се повлаче и динстранцирају од блиских особа, што су знаци озбиљне депресије. Повлачење је један од водећих симптома, у смислу одбијања или избегавања вербалне комуникације са укућанима, у недостатка интересовања за било какву заједничку активност. То су већ знаци да је особа упловила у озбиљну депресију. На ово треба што пре реаговати, каже др Зобеница.
О самоубиству као појави биће више разговора у некој од наредних емисија Радио Дунава са доктором Миланом Зобеницом, а слушаоце је занимало и шта радити када је у депресији пунолетан члан породице који одбија прихватити стручну помоћ.
– Присилно довођење на лечење је задња солуција. Тек када је неко толико угрожен да не можемо да се оглушимо о то да га треба лечити. До тада морамо да се наоружамо стрпљењем, покушавати и бити упоран у разговору да смо добронамерни, разуверавати да није срамота потражити помоћ. Душевни болесници, у ужем смислу речи који немају увид у своје стање, сматрају да су сви други болесни само не они, појаснио је др Милан.
Слушатељка из Кљајићева је питала како помоћи кћерки која је добила отказ прошле године, Мајка јој помаже око плаћања рачуна, али кћерка узима лекове на своју руку. Питање узимања лекова без препоруке лекара интерсовало је још неколико слушалаца.
– Реални спољашњи фактори у оваквој ситуацији не могу бити извор доброг расположења. Пуно је младих људи који су у сличној ситуацији, Да би се то развило у депресију треба бити присутна и ендогена склоност. Оно што није добро, није препоручљиво, да на своју руку узима лекове, али сви видови потражње помоћи су добродошли. Док сарађује са мајком то је добар показатељ да жели да јој се помогне, а не препушта се депресији. Узимање лекова на своју руку при сложеним збивањима емоција, поготово негативних у које спадају туга, потиштеност, а која се виђају у склопу депресивног синдрома, није добра. Оваква стања имају потребу за озбиљном темељном, медикаментозном терапијом, изричит је неуропсихијатар.
Радио Дунав ће наставити серијал емисија посвећених здравству у којима ће гостовати неуропсихијатар др Милан Зобеница, а током којих ће слушаоци моћи постављати питања. Свака емисија ће на време бити најављена.
