Usred nepregledne vojvođanske ravnice, na putu koji vodi do gradske deponije „pa još malo pravo”, smešteno je salaško naselje Rančevo, mesto „na kraju sveta”, kako su ga mnogi njegovi meštani okarakterisali. Već na samom ulazu u naselje vidi se da je to mesto „u kojem se autobus okreće”, a stado ovaca i poneka krava na putu odaju čime se meštani bave i od čega žive. Salaši ko salaši, mogao bi neko da pomisli, ali Rančevo su sve, samo nisu „obični” salaši. Njihova „neobičnost” ogleda se u činjenici da se u ovom mestu iz godine u godinu rađa sve više stanovnika. Iako tačne statističke podatke nismo mogli da dobijemo, pokušali smo uz pomoć meštana da prebrojimo Rančevčane i podaci koje smo dobili su neverovatni. Od ukupno 193 stanovnika, u Rančevu živi čak 58 mladih do 18 godina, a samo u proteklih šest godina rođeno je 28 dece. Za tih šest godina umrlo je šestoro ljudi, što znači da je natalitet čak četiri puta veći od mortaliteta. U naselju ima 49 kuća i svaka kuća u proseku ima po troje dece, što je neuobičajeno u vreme kada gadovi, sela, a posebno vojvođanski salaši – izumiru.
U naselju radi i izdvojeno odeljenje OŠ „Nikola Vukićević” do četvrtog razreda, koje će, sudeći po broju stanovnika, raditi još mnogo godina.
– Trenutno u školi imamo dvanaest đaka i radimo u dva odeljenja. Moje odeljenje ima sedam prvaka, a koleginica Valentina Stojačić predaje kombinovanom odeljenju u kojem je pet đaka od drugog do četvrtog razreda. Već sada znamo da ćemo naredne godine imati dva prvaka. Ono što je zanimljivo je što našu školu obilaze i mlađa deca, kada su neka dešavanja ili priredbe rado dolaze sa braćama i sestrama. Naravno, u posetu nam dolaze i naši „bivši” đaci, odnosno stariji učenici koji su prešli u školu u grad – počinje priču Marija Gugleta, učiteljica u prvom razredu OŠ „Nikola Vukićević” u Rančevu. – Sve su to dobra i poslušna deca, koja vole da idu u školu i da uče. Sa roditeljima imamo izuzetnu saradnju. Nažalost, još uvek nemamo salu za fizičko pa nastavu izvodimo u učionici ili u dvorištu, kada vremenske prilike to dozvoljavaju. Postoji prostorija u školi koja je predviđena za salu, ali još uvek nije adaptirana. U planu je da se renovira i da se ogradi škola – ispričala je učiteljica Marija Gugleta.
BAČVANI I BOSANCI
Naselje Rančevo prvi put se pominje još u Turskim spisima, a zanimljiva je i činjenica da je carica Marija Terezija ovim salašima, zajedno sa Bilićem, darovala 700 jutara zemlje. Zemlja koju Rančevčani obrađuju jedna je od najplodnijih u Vojvodini, a današnje stanovništvo čine Bačvani (starosedeoci) i Bosanci, koji su na ove prostore došli u izbegličkim kolonama.
– U Rančevu živim 12 godina otkako sam sa porodicom izbegao iz Bosne. Imam tri sina: Stefana (11), Sinišu (9) i Milana (6) i svi zajedno se bavimo poljoprivredom. Danas je teško vaspitati decu da rade, ali ovde je takva sredina i sve porodice žive od poljoprivrede i stočarstva. Imamo puno dece u naselju, preko 1.000 grla stoke, veliki smo proizvođači hrane i mleka, a nemamo nikakve uslove. Moji sinovi vole da žive ovde, jer ovde, kad bi imali uslove, može lepo da se živi – kaže poljoprivrednik Milorad Panić.
Za razliku od njega, Milenko Kelić je rođen u Rančevu. Nikada nije, kaže, poželeo da živi negde drugo, kao ni njegovi roditelji. Otac je četvoro dece, sinova Mijomira, Gorana i Branka i ćerke Marije. Najstarije dete ima šest, a najmlađe dve godine.
– Živi se kako-tako, ali nekako ide. Radimo svi zajedno kod kuće, a radim i kod jednog gazde u selu. Ja sam 1988. godište, a moja žena Ida, koja je došla iz Banata, je 1996. godište. Voleo bih kada bi dobili asfalt i neku prodavnicu jer za sve moramo da idemo u Sombor. Družimo se ponekad sa komšijama, mada uglavnom radimo i nemamo mnogo vremena. U svakom slučaju, ne žalimo se – rekao je Milenko Kelić.
Kada smo već kod druženja, pedesetak metara dalje u kući Ivice i LJiljane Matijević zatekli smo i njihovog komšiju Gorana Kelića na popodnevnoj kafi…
– Mi imamo dvoje, a komšija Goran troje dece. Život je dobar, posla ima, ali blato nas udavi. Put od Rančeva do Sombora je jako loš, a u naselju da ne pričam. Svi živimo od poljoprivrede, a letovanje imamo svake godine kada vozimo slamu, detelinu…isključivo letujemo na njivama. Omladina u Rančevu nema gde da se okuplja, druže se uglavnom tu kod škole ili idu u Sombor. Ne bih nikada otišao odavde jer volim život na salašu – ispričao je, osim ostalog, Ivica Matijević.
8.000 LITARA MLEKA DNEVNO
Prema podacima koje nam je dostavio somborski „Somboled”, trideset proizvođača mleka iz Rančeva dnevno dostavi čak 8.000 litara mleka u somborsku mlekaru. Jedan od najvećih proizvođača u naselju je Stevica Rakić, koji sa svojom porodicom svakoga dana muze 55 krava i proizvede 1.500 litara mleka dnevno.
– U kući živi nas devetoro: supruga Jovanka i ja, dva sina, dve snaje i troje dece. Svako od nas zna svoj posao i tu nema nikakvih problema. Obrađujemo 200 hektara zemlje, a ponekad nam je čak i to malo i moramo da dokupljujemo hranu za stoku. Ovim poslom se bavim od svoje 14. godine i ceo život sam u Rančevu. Škola nema fiskulturnu salu, potrebna nam je bar jedna prodavnica, crkva… Sramota je da u 2018. godini jurimo asfalt, a ljudi u 21. veku putuju na Mesec! – rekao je Stevica Rakić. Njegove snaje Dragana (1994) i Svetlana (1991), slažu se da je posao težak, ali da uz dobru organizaciju imaju vremena za sve. Mlađa snaja Dragana došla je iz Sombora, a Svetlana je rođena Rančevčanka.
– Zimi nam je lakše jer muškarci ne idu na njive pa nam pomažu, a kada se vreme prolepša i počnu radovi, žene imaju posla po ceo dan. Trebalo mi je vreme da se priviknem na život na selu, ali sad mi je dobro. Svi smo mladi, svekar i svekrva isto, tako da radimo zajedno, jedemo i kuvamo zajedno i slažemo se, što je najvažnije. Imamo vremena i za druženje, ali nemamo prostor gde bi se družili, jedno idemo jedni kod drugih u komšiluk. Ipak, ja bih najviše volela da imamo crkvu – ispričala je Dragana Rakić.
Kuća Blagoje i Đurđije Trivunović nalazi se na samom ulazu u naselje i u njoj je svaki dan najveća graja. Oni imaju petoro dece i za sada najviše unučadi u Rančevu – čak dvanaestoro. Kako kažu, ako Bog da, biće ih još. Iako tri generacije živi pod istim krovom, dobro funkcionišu i svi zajedno doprinose. Na pitanje da li može da nam kaže imena svih unuka, Đurđija ih je kao iz topa nabrojala: Dejan, Mile, Kosta, Nikola, Strahinja, Anastasija, Teodora, Petar, Slaviša, Blagoja, Uroš i Miloš. Svaka čast, bako Đurđija!
M. Radnić
