Када је Свети Апостол Павле, пењући се од атинске луке на чувени Ареопаг, ушао у вреву, унутар које је на најблиставији начин философирао људски ум, и на којем је крем античке мисли домишљао о праузроку и смислу постојања, ставио је пред атињане чудну повест о необичном и њима непознатом Богу. И гле, од једном, насупрот богова у вези којих су знали све до те мере да су кроз та баснословља готово овладали њима и где су ови богови, вазда непостојећи и непотребни, били људима можда све, само не блиски, ученик Христов ставља нешто ново у њихове уши. Од мноштва новина, најупечатљивија је била она која је код њих изазвала саблазан: Бог је дошао међу људе, постао један од нас- на крају опет ради нас Распет и Васкрсао. На једном месту, говорећи о тајни Царства Божијег, Господ Исус Христос ће, обрадован духом рећи: „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио то безазленима. Да, Оче, јер је тако била воља Твоја”. Тајна Божије љубави према свету који му је, кроз нас људе, Његова најомиљенија бића, небројено мноштво пута узвратио одбацивањем и хладноћом, познаје се само у сиромаштву Витлејемске пећине. Насупрот хладноћи бритког ума филозофа Ареопага који су подсмехом испратили Павлову проповед, Божићној умној светлости, као истинској философији срца били су приопштени кротки пастири, откривајући у топлоти и светлости ватре чежњу коју су имали у себи- топло ишекивање Онога чије Рођење превазилази ум, и о чијем су Рођењу дознали слушајући необичну анђеоску химну: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“.
Шта би то било ново што бисмо могли појмити у Тајни још једног Божића? Ако је то нека нова идеја или информација о Богу, онда узалуд чекамо. Оне су својствене чак и неживим идолима и њихова судбина одавно је запечаћена у утроби Дјеве Богородице. Ново је, пак, сусрет са Богом који нам долази као дете, баш онако како сваки пут ишчекујемо сусрет са вољеном личношћу- као да је први и јединствен, нов и потребан, макар био и хиљадити! У том сусрету је и сва али и једина наша нада, и она је пријемчива не само „одабранима“, већ сваком створењу које смисао живота тражи у топлоти вере у Богочовека Христа, Који нас је заволео до поистовећења са нама.
МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
протонамесник Љубиша Чивић
војни свештеник
