Iako je odavno sišao sa velike scene i pobegao iz medija, Predrag Šuput je i dalje aktivan igrač, ali i trener u klubu koji sa prijateljima osnovao, u ne rodnom ali svom Apatinu. Zakoračio je u petu deceniju života, međutim, to mu ne smeta da brani boje KK Dunav.
– Prva Srpska je ovde liga, ali svejedno – igra se 40 minuta i neophodna je ista snaga, ista volja, samo što je sada mozak malo brži, pametniji sam i manje energije trošim nego kad sam bio mlađi, otkriva Predrag Šuput na početku razgovora.
Ideja mu je da bar donekle vrati igri i gradu ono što su mu u životu pružili.
– Pa to je ljubav prema košarci i ovo gde sada sedimo (Šuput je vlasnik picerije u Apatinu prim. aut.), to mi je ona dala, tako da pokušavamo nešto i da vratimo. Izbor je pao na Apatin, i trudim se da prenesem ono što mi je košarka dala. Jednostavno, ovde smo krenuli, ovde i završavamo.
Dok je živeo u rodnoj Lici, igrao je i bio dobar u fudbalu. Toliko da mu je nadimak bio Mrkela. Ipak, karakteristično podneblju sa kojeg je izbegao u Srbiju nakon “Oluje”, izabrao je da igra košarku…
– To je bila neako više ljubav, manji je teren, lopta je više u rukama. Ja sam igrao fudbal, tad su me zvali Mrkela, ali kad igraš levo ili desno krilo, loptu dobiješ pet puta, pa sam se verovatno zbog toga opredilio za košarku, priseća se Šuput.
Ali nekarakteristično, da navija za Partizan…
– Ja uvek kažem: Otac je bio Zvezdaš, a ja sam kontraš i onda suprotno”, otkriva Peđa.
Na žalost, otac kojem je iskontrirao nije doživeo da vidi njegov uspeh.
– On je 2000. umro i nije video moj uspeh. Ja sam uvek govorio da ću biti sportista, on je govorio ‘škola’, i zbog toga smo se uvek prepirali. Na kraju, uspeo sam u tome, ali mi je žao što on to nije doživeo da vidi. Ali valjda ‘od gore’ vidi. To mi je jedna neostvarena želja u sjajnoj karijeri koju sam imao.
Igrao je za brojne klubove u Srbiji. Od subotičkog Spartaka, preko Vojvodine do Partizana i Hemofarma. Ipak, najveći trag ostavio je u Nemačkoj, u ekipi Bamberga, gde je proveo 5 godina. Zahvalnost za taj izbor duguje svom bivšem saigraču i velikom prijatelju.
– Da napomenem Dejana Milojevića, koji me savetovao kad sam odlazio iz Hemofarma. Imao sam dve opcije – Rusija (neke ekipe) i Bamberg. I onda sam ja sa njim pričao i rekao mi da je Nemačka uređena zemlja, i da odem tamo i za manje para. Zahvaljujem njemu što sam ga poslušao. Jeste da je u početku bio malo problem sa rejtingom nemačke košarke. Ali smo odmah igrali Evroligu, pobedili kod kuće Partizan, u Beogradu se obrukali ali šta ćeš…, priseća se Šuput.
Koliko ga i dalje cene u organizaciji Brosea najbolje oslikava anegdota, o jednom pozivu iz pretprošle sezone, kada je nemački šampion imao velike probleme sa povredama a Peđa već duboko bio u poluprofesionalnoj košarci.
– Stvarno, ovaj trener Trinkijeri me je zvao, mada je pričao na hrvatskom gutajući padeže, jer mu je majka Hrvatica. Zapravo, zvao me je moj drugar Pavić, koji je sad trener tamo, i rekao da neko hoće da me čuje. Ja sam odbio tu ponudu, i onda me on (Pavić) pita: ‘Pa kako si ga odbio, jel znaš ko je to?’. Ja mu kažem da ne znam, jer mi ga nije predstavio. I tako, uz malo smeha, to je prošlo. Ali da, imao sam ponudu.
Poslednju profesionalnu sezonu u karijeri odigrao je u državi iz koje je kao mladić pobegao, a gde mu danas žive majka i brat. Nastupao je u dresu Cedevite, koju je sa klupe predvodio Boža Maljković.
– Imam rodbine tamo dosta i to me je privuklo da odem da vidim kako će biti i šta će biti. I na kraju krajeva bilo je dobro, nisam imao nikakvih problema što se tiče odnosa Srba i Hrvata. Bila je sezona dobra, iako smo mogli bolji, ali nažalost tako se desilo, kaže Peđa.
Ne voli previše da priča o tome, ali puno žali za 2007. godinom, kada, iako je bio na širem spisku, nije dobio šansu na pripremama Mokine reprezentacije, popularnih “moskitosa”.
– O tome nisam hteo ni tada razgovarati, tako da neću ni sada. Ali, da, to mi je jedino možda žao što nisam ostvario u karijeri. Možda bi prošao, možda ne bi, ali bar da sam prošao te pripreme…
Na konstataciju da je važio za grubog igrača, koji mnogo bije, prva reakcija bila mu je…
– (Smeh). Dobro, mi smo stara škola, ja sam samouk, košarku sam naučio najviše na basketu. Te dole poteze, da koš možeš dati samo izvan (reketa). Imao sam i dobru leđnu tehniku, moja konstutucija je takva, težak sam a i igrao sam trojku, tako da je bilo teško čuvati me dole (pod košem). A i imao sam šut. Jer, ja uvek kažem da košarkaš bez šuta mi i nije košarkaš, u dahu priča ovaj harizmatični Ličanin.
Kaže da sada košarku prati, ali sleketivno – NBA samo plej-of, dok Evroligu celini.
– NBA uvek gledam kad počne plej-of, me volim da gledam ovako. Ali Evroligu baš pratim, sve faze. Čak i kladionicu ‘bacimo’. Svi volim tu košarku, ali u fudbal. U principu pratim sve sportove, rekao je Šuput za kraj razgovora.
Izvor: RTS
Ceo intervju, kao i video materijal koji je sa Predragom uradio Marko Ljubomirović možete pogledati OVDE.
