Од конобара до професора
Милан Пуалић (Kуга) није попут осталих наших људи отишао у иностранство због коре хлеба већ га место једноставно није држало. Те тако пре 43 године се отиснуо преко окена у далеку Аустралију. А тамо га је тек чекао живот пун обрта. Почео је да ради као чистач, радник у фабрици, таксиста, и шта све још не, док није одлучио да почне да живи пристојно, а то је подразумевало школовање.
Већ дужи низ година ради као професор српског језика у средњој школи, пралелно као новинар у Националном радију “Равна Гора”, а круна каријере ми је менаџерска позиција у Српском социјалном сервису и сарадњи, где има своје запосленике. До ове позиције је дошао као вишегодишњи државни службеник за социјалну подршку странцима у Аустралији.
-Није ми било лако по доласку у ову далеку земљу. Мој енгески није био на завидном нивоу, а тамо као и свугде у свету језик домаћина је најважнији. Kад сам почео да похађам курсеве енглеског схватио сам да ћу се даље школовати те сам тако стигао да завршим и факултет. То ми је била једина и најбоља опција да се животно остварим у овој земљи која нуди људима различите могућности, прича Милан, или Мићо, истовремено са сузама у очима присећајући се, давних дана у младости коју је провео у Апатину. Овде сам завршио уготитељску школу. Тај занат у оно време је био одличан. Добро се живело, кафане пуне гостију,бакшиша који је за данашње прилике незамислив.
Све у свему живот пристојан за неожењеног момка какав сам тада био. Радио сам у свим могућим кафанама од “Мотела”, преко “Војводине”, “Шарана”, до “Дурака”,где сам најдуже радио и који ми је остао у најлепшем сећању, вели Мићо, са сетом и покојом сузом, за родном грудом.
А сам живот у Аустралији је, како каже, ако човек пристојно ради сасвим, комфоран. И нешто што нас је зачудило рече како у тој земљи свим имају исте пензије, без обзира на радни стаж и место на којем си радио. Исто директор и чистач. У тој земљи се сматра да си од плате довољно зарадио да би могао да купиш кућу, кола, путујеш, а да смо као пензионери сви исти, каже Мићо.
-Ово је први пут у Србији после 43 године како сам је напустио, али од идуће године долазићу сваке док сам жив. Намеравам да напишем и књигу како о свом тако и о животу људи како у Србији тако и у Аустралији. Његова супруга Рада се слаже јер и она је жељна родне груде.
