Двасетпетогодишња Јапанка Џоана Сато из Токија, кајаком путује низ реку Дунав. Путовање је започела у Улму у Немачкој и возиће се Дунавом до његовог ушћа, али ће своју авантуру завршити у Истанбулу у Турској. Апатин је прво место у Србији у којем је стала.
Џоана је свестрана, радознала, отвореног духа млада девојка која је управо завршила студије биологије. Путовање Дунавом у кајаку је друго велико на које се отиснула. Године 2019. пловила је реком Мисисипи и своју авантуру описала у књизи-првенцу.
– Моје највеће интересовање је писање. Прошле године ми је у Јапану објављена прва књига о путовању кајаком реком Мисисипи у Америци. Надам се да ће моја друга књига бити о путовању реком Дунав. Жеља ми је да кајаком обиђем највеће реке сваког континента. Књиге пишем на јапанском, али се надам да ће једног дана бити преведене на енглески, каже Џоана Сато.
Њено путовање Мисисипијем кренуло са реке Мисури јер је у то време живела у Небрасци где је била на размени студената. Како њено школовање није обухватало смештај током летњег распута била је, практично, бескућник током три месеца. Кум јој је послао океан-кајак (погодан за велике воде као што су мора и океани) из Јапана и одлучила је да време летњег распуста проведе веслајући реком. Како у Јапану постоје бројна острва која излазе на океан Џоана је заволела вожње кајака и могућност да пределе посматра са реке или океана. Разлика је што је у Јапану проводила само по пар дана на води, а путовање рекама Мисисипи и Дунав је потпуно нови изазов за њу.
– У Америци и Европи људи пуно времена проводе на рекама, а ја волим да возим кајак, па сам током пловидбе видела много лепих села и градова, научила о историји и култури људи који живе уз реку. Током пловидбе писала сам дневник који ми је касније помогао у изради књиге. Интересантно је да је на рекама Мисури и Мисисипи потпуно другачије него на Дунаву. Најинтересантнија ствар која ми се догодила је спознаја да су људи које срећем током путовања, породице са којима сам провела неко време, пријатни и отворени. Има много интересантних људи. Упознала сам човека од скоро 90 година који је кајаком прошао Мисисипи од извора до ушћа и један је од најстаријих који је то урадио. Упознала сам и једног хипија, имао је дугу браду и косу, супер чика, који живи тај слободан живот уз реку. Када сам кренула на путовање Мисисипијем бринуло ме је што немам посао, јер сам до краја школовања имала још један семестар да завршим, а онда сам, возећи се реком у кајаку, схватила да сам пронашла свој посао из снова, прича Џоана.
Одважног духа, пуна позитивних утисака и лепих сећања које је преточила у књигу, после Америке одлучила је да упозна и Европу.
– Очекивала сам нешто слично Мисисипију по величини и окружењу, али на Дунаву је другачије. Постоји много капија/преводница које се морају проћи. Посебно је незгодно када кроз преводнице пролазе велики бродови. Мораш чекати да те пусте кроз њих, да буде безбедно за кајакаша. У Немачкој је, на почетку путовања на сваких пет-шест метара била капија и тада сам морала изаћи из воде, носити кајак у рукама и заобићи је пешке обалом да бих се вратила у воду. Овде у Србији је лакше, има само једна капија преда мном, она на Ђердапу, објашњава почетак своје авантуре Џоана.
Путовање Дунавом није лако за кајакаше, изазов је понекад јак и суров. Тако је Џоана у Будимпешти у Мађарској остала десет дана да ужива у граду, али и да се одмори. Уз реку има много места за одмор, и Џоана каже да није тако тешко како се чини.
– Веома је лако наћи место за одмор, има много кајак клубова успут, али сам неколико пута преноћила и у шуми. У Будимпешти сам наишла на породицу која живи поред реке и примили су ме на целу седмицу, што је било забавно. Обично кампујем на местима где је то дозвољено, али понекад питам људе који живе уз реку смем ли да преноћим на њиховом имању. Обично кампујем два дана, један за одмор и један да разгледам место где се налазим. Тако сам упознала Беч, Будипешту, Братиславу, Комарно. Идем полако, не журим. Већина људи превесла цео пловни пут Дунава за три месеца, а ја сам већ три месеца на води и тек сам на пола пута. Имам времена и уживам у путовању, каже млада авантуристкиња.
У сваку земљу у коју намерава да уђе Џоана мора да се путем мејла пријави, објасни на каквом је путовању, што је тера да проверава и процедуре везане за боравак, да ли може и колико да остане у државама. Тако је, уз помоћ Гугл-мапе, пронашла Либерланд, слободну и отворену земљу између Хрватске и Србије, и одлучила да је посети. Допала јој се.
– Једино што ме је уплашило овде је што се ноћу чују шакали, па сам се питала да ли има и вукова, искрена је кајакашица.
У Апатину је посетила неколико ресторана који су јој се свидели и наставиће да истражује.
– Налазим да је у Апатину и Србији лепо и мирно. Свидела ми се пекара и пијаца на којој сам приметила много свежих производа. Људи су љубазни и, иако не знам српски језик, већина њих зна енглески и лако се споразумевамо. Овде бих могла и живети, каже с осмехом Џоана.
У Апатину ће провести неколико дана, па ће посетити и оближњи Сомбор.
Њено путовање даље иде према Аљмашу у Ердуту, на хрватској страни, где ће опет камповати неколико дана. На путу према Ђердапу пар дана ће посветити упознавању Новог Сада и наше престонице Београда. Након Голупца и Ђердапа напустиће Србију и наставити путовање према свом циљу, Турској. У књизи у којој буде описала своје путовање Дунавом сазнаћемо и какве је утиске понела из Србије и Апатина.вила најбољи утисак на туристе.
М.В
