Otkako sam ušla u „lude godine“, moje odrastanje i sazrevanje prati kriza. Da, da, baš tako. Politička, ekonomska, humanitarna, kriza morala, koja nije i moja lična nevolja niti opredeljenje. Prosto kriza. Valjda zato nikad i nisam izašla iz tog nekog sveta gde je tanka linija između onog detinjastog u nama, a opet vrlo zrelog skoro pa starmalog. Iz nekog čudnog razloga godinama unazad verovala sam da ova zemlja ima lepu budućnost i ni po koju cenu ne bih je napustila. Ludo dosledna sebi i sopstvenim ubeđenjima. (Ne čini li vam se da nas reč ludo precizno oslikava?) Dobro, pisaću u svoje ime. Luda ili ne, iz svih gore nabrojanih kriza izlazila sam svesnija sebe i činjenice da je ljudsko biće mnogo jače nego što je za očekivati. Krize su osim mnogo nevolja, briga i loših emocija donele i mnogo toga lepog, o tome nekom drugom prilikom. Ja bih da se vratim krizi. Izbegličkoj. Iskreno, brine me. Ne šta ću sutra jesti (jelte, već osiromašenu zemlju „okupirale“ su kolone zbunjenih i uplašenih, kako ih nahraniti, udomiti, ugrejati kad počnu padati jesenje kiše ili sneg?) Gde ima za nas biće i za njih. Evidentna je činjenica da će se u Evropi zadržati. Po svemu sudeći dugoročno. Milom ili silom. (Ova druga reč je skoro pa zastrašujuća, bolju trenutno ne umem da nađem). Želim da budem dobar komšija, dobar čovek, da podelim sa onima koji nemaju, nebitno da li su odavde ili iz neke daleke mi zemlje. Zaplačem svakoga jutra kad otvorim dnevnu štampu. Nisam zaboravila izbeglice devedesetih niti njihovu patnju. Ali zašto onda osećam pritajeni nemir? I želju da nam svima najveća briga ubuduće bude kako platiti režije ili kupiti odevni predmet?
