ИЗ МОГ УГЛА: ЗАНАТЛИЈЕ, ХУМАНОСТ НА ДЕЛУ, ДАН СВЕТЛОСТИ, КОСОВО

APATIN IZ MOG UGLA VESTI

ЗАНАТЛИЈЕ

У целој земљи те тако и у Апатину на тржишту нема довољно занатлија разних профила. А и како би их било када су укинути некадашњи профили занатлија попут бродомонтера, бродоцевара, бравара, вариоца…И ево догодило се да су неким фирмама у граду, попут Бродоградилишта, ове занатлије после много деценија поново потребни. Зато ми се помало смешна чини прича о дуалном образовању по којем би пракса за ђаке требало обавезно да се обавља у фирмама поред редовне наставе. Смешно, зато што смо то имали пре три-четири деценије, када су наше занатлије из тадашњег ШУП-а излазили из школе са свим знањима која су им била потребна у пракси. Биле су тадашње занатлије оберучке прихватане 60-тих и 70-тих година у Немачкој. Тадашње занатлије данас су углавном пензионери за којима фирме такође трагају јер знају посао а још важније могу да обучавају младе. Тако су двојица мојих пријатеља-занатлија једно време допуњавали свој скромни пензионерски буџет хонорарним радом у једној фирми. Кажу, исплатило се, али их и фрапирало, што млади нерадо прихватају занатске радове, с обзиром да је то сад, за наше прилике, добро плаћен посао. Може, кажу да се заради плата месечна и до сто хиљада динара. Сетише се ови моји пријатељи да је и у њихово време, Бродоградилиште, на пример, имало највеће плате у општини. После је дошао стрмоглави пад ове фирме, која је једва очувана, захваљујући неким руководећим људима, који нису посустајали.

Због потраге за адекватним занатлијама чудим се да школе не реагују, или пак реагују, али их нико не пита, који ће се смерови отварати. Ако дуално образовање хоће да испуни циљ онда ће се оријентисати ка потребама тржишта рада а не, на приме, техничарима компјутерског конструисања, кад већина младих и без тога одлично савладава рачунаре, раде од кућа програме и за иностране фирме, а да нису завршили, ову школу. А коме ће и толике генерације које су завршиле тзв. пејсажну архитектуру. Где да се запосле.

Ма, ова прича иде у недоглед, баш као и неки факултети попут Учитељског, осим што доносе диплому, стварају хиперпродукцију кадрова, који немају после школовања посла, већ раде као продавци у пекарама, месницама и слично.

ХУМАНОСТ НА ДЕЛУ

Атлетски клуб још једном је показао не само да је заслужан за афирмацију овог спорта у граду већ и да има племените циљеве попут акције доделе хуманитарни пакети најугроженијима. Заједно са Црвеним крстом они су прикупили одређене поклоне у оквиру Дунавског плумаратона у подпрограму „Трка за срећније детињство“. Браво за све спортисте, активисте, Атлетског клуба. Мислим да је и Кошаракашки клуб Апатин имао својих хуманитарних акција. Уколико су и неки други спортски клубови, а има их сијасет, имали сличне акције, треба их промовисати. Нажалост знам неке који само узимају паре родитељима. (Они ће се сами препознати). Па можда нешто и предузму да се прикључе клубовима који су спремни да помогну угроженој попуалцији или појединцима.

ДАН СВЕТЛОСТИ

Усред дана светле канделабри у густо насељеним „есовима“, појединим улицама, градском парку…И тај проблем никако да се реши. Годинама је тако. Сва писанија и упозорења Електро мрежи ништа не вреде. Све је, кажу, аутоматизовано. Која је то аутоматизација кад светле сијалице у сред подне. Колико струје ли се ПРОСИПА на овај начин, ко то плаћа? Зар смо толико богати? И ко то може да реши?

КОСОВО

Тешко се концентрисати на локалне теме док се на Косову ствари кувају до тачке кључања. Како бити миран док наши људи тамо живе под сенком свакодневног страха. Многи имају своје верзије расплета. Верујем да ће се решење наћи. Али то је оптимизам без покрића.

аутор: Софија Пуалић Шперо

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.