VARVARIZAM
Pronela se jeziva vest po čaršiji koja je zgranula gotovo sve. Naime, jedan sugrađanin je vezao komšijskog psa za nogu i odsekao mu glavu, na užas svih, pogotovo dece čiji je pas bio ljubimac.
Slučaj je prijavljen policiji. Kakve će sankcije biti za počinetelja ovog varvarizma još se ne zna. A samo da podsetimo da je u ne tako davnoj prošlosti u našem mestu bilo više zlostavljanja životinja, posebno pasa. Čovek je tako samostrelom ranio psa, na drugom jednom slučaju psi su otrovani, u parku i na Dunavu, u trećem dečak se na fejsu hvalio sa slikom obešenog psa. Ova zlostavljanja su prikazana u javnosti, ljubitelji pasa i vlasnici su čak podnosili prijave, ali i dalje ne znamo da li su počinitelji bilo kako kažnjeni.
Ovaj poslednji slučaj varvarizam je prevazišao sve prethodne. Zgražanje i neverica zapljusnuli su sve one koji su čuli za ovu nemilu vest.
Kako nisam pravnik ne bih znala reći da li se ovakvi slučajevi sankcionišu bilo kojim zakonom. Ako ne, verujem da bi brojni Apatinci potpisali peticiju, da se ovakva neljudska ponašanja kažnjavaju.
ATLETIČARI
U okviru Dunavskog polumaratona atletičari su u „Trci za srećnije detinjstvo“ organizovali prikupljanje paketa za najugoženije građane zajedno sa Crvenim krstom. Nikad nisam sumnjala u humanitarne pobude našeg maratonca Gorana i Mariane Čegar. Poznato je da su i neki drugi sportisti, odnosno klubovi, imali humanitarne utakmice, akcije. Zbog toga ovakve poteze treba afirmisati i podstaći ne samo sportiste već i sve druge koji kao javne, kulturne, ličnosti mogu doprineti da se pomogne najugroženijima.
PREPREKE
Za invalidna lica u našoj opštini donekle se nešto uradilo. Tako su stavljene rampe na Dom zdravlja, poneki prelaz na ulcam je prilagođen invaldima. Kao i ulazi u pojedine markete.Ali da li je to dovoljno. Navedimo samo nekoliko primera. Do nekih bankomata zbog stepeništa invladnim licima je nemoguće doći. Slično je i sa pojedinim službaama u lokalnoj samoupravi. Pre izvesnog vremena zamolio me stariji čovek da mu neku prijavu predam u inspekciju. On je nemoćno stajao ispred zgrade sa kancelarijama od dva sprata.
Nažalost o potrebama invalidnih lica se misli tek s vremena na vreme kada se obeležavaju neki datumi vezani za njih. Ali osim prazne priče ništa se ne preduzima.
MENE
U ovoj našoj zemlji osim što se menjaju granice i imena za moga postojanja (imala sam pasoše četiri države) menjaju se i pravila u svim drugim sferama.
Eto mediji. Kad su gasili stari „Glas komune“ otpustili 16 ljudi priča je bila da država, odnosno opština, ne može biti osnivač lokalnih medija, jer može da utiče na uređivačku politiku. Sad je priča obrnuta. Opština, ukoliko želi da ima lokalne medije, treba da ih delom finasira po programima koje nude. A sve te mene desile su se za samo jednu do dve decenije.
Drugim rečima za još jednu deceniju ko zna koja će pravila da važe. Možda će medije, čak i lokalne moći držati samo tajkuni, kao što to čine u metropoli. Što manje transparetno to bolje. Jer, šta reći, da se za neke važne nacionalne medije ne zna ko im je gazda. Ma šta se onda čudimo što nam svi mediji maltene nude priče turbo pevačica, a sve je manje analitičkih i istraživačkih tekstova.
Autor Sofija Pualić Špero
