PROFESORI-PROFESIONALCI
Ah, znam, profesori, i uopšte prosveta, su zadnja rupa na svirali. A tako sam imala želju da budem prosvetar, po ličnoj zanimaciji. Naravno, prevaladalo je novinarstvo. Ni jedno ni drugo nije baš bio neki izbor.
No, to sada, više nije važno. Za profesore je možda važno da oni koji su završili DIF je itekako važno. Zato što su fiskulturnici najplaćeniji profesori bez obzira u kojim se školama nalaze. Vi, profesori koji ste završili književnost, psihologiju, sociologiju, pa do najtežih fakulteta, matematičari i fizičara, ništa gotovo da ne znate.
Niste se snašli. Dok vi tupite svoje ozbiljno znanje, ovi se igraju na školskim igralištima. Ali, da je samo to suština?
Nego, povod ovoga teksta je, što fiskulturnici ozbiljno vladaju na školskim terenima i zarađuju. Sve u svojoj brizi za pravilan i sportski način života, oni imaju svoje klubove, ili su treneri u nečijim klubovima, a škola im svesredno pomaže da imaju i besplatne termine. Da budem jasnija. To su termini hala namenjenih običnim učenicima. Za vreme tih, takozvanih termina, tamo jesu učenici, ali uključeni u raznorodne klubove. Ta šema je davno razrađena. Kako čujem iz vrlo pouzdanih izvora. U samu šemu ne mogu da uđem jer je perfidna i gotovo ne može da se razgoliti.
No, kako svaki roditelj želi da mu dete bude jednog dana i nekada, vrhunski sportista, ne žale pare.
E, tu su se snašli naši, pojedini, fiskulturnici-profesori. Svako je negde, ili trener, ili predsednik kluba, ili sam klub.
To tako traje godinama, ako ne i decenijama. Svi žmure, svi ćute, a biznis je više nego dobar.
Pitanje je samo, kako to da državne hale, služe u privatne svrhe. Bez naknade školama. A i škole same ćute.
NAŠI MAGOVI
Za razliku od gore navedenih bezličnih likova, koji razvijajući mišiće uzimaju roditeljima lovu, pomenuću samo neke ljude koji se nikada u našem omalenom gradu neće zaboraviti, a retko se pominju.
Među njima je deda Grujo Simin, kao prvi školovani izvrstan novinar i erudita. Ne zaboravimo ni prvog hroničara Milana Mandića, koji je napisao knjigu “Apatin kroz vekove”. Potom pisce-hroničare koji su ostavili pisani trag kroz svoje knjige o istoriji Apatina Tomislava Šimunovića i Borisa Mašića. Pa potom imena poput Miše Blanuše, slikara i vrsnog svetskog ribolovca. Pa tu je i pesnik Dušan Radivojević, dobitnik prestižnih književnih nagrada. Da ne pominjemo Jovana Lakatoša-Lakija, koji je svojim fotografijama, skoro pesnički opisao lepote prirode Apatina, svetski putnik, prvi i jedini sugrađanin koji je savladao vrh Himalaja. Naravno, tu svoje mesto ima Milovan Lazović sa svojim izvornim izvođenjem naših tradicionalnih pesama. Sigurno, tu je još mnogih znamenitih ličnosti. Možda sam nekog, bez zle namere zaboravila, ali sam sigurna da će ove ljude, pamtiti generacije.
Svi su oni deo kulture našeg grada.
Njihova pisana reč, pesme, slike, fotografije, ostaće generacijama posle nas.
Kultura je jedino što se ne zaboravlja. Od Atine, i pre, pa do sutra, prekosutra…
TRI ŠITKLE
Otvorena je nova fabrika obuće. Tim povodom setih se bliske prošlosti. Naime, kruži legenda po gradu (mada je to najmanje legenda), kako je nekad postojalo tri obućarska preduzeća, Istra, Ideal i Luksor. I sva tri propala. Zaključana, opljačkana, devstiranih zgrada. Mnoge apatinske žene su radile u ta tri preduzeća. Ali, imala su ta tri preduzeća, svoja “društvene” tri direktora. Jedni drugi optuživali i međusobno se prepirali.
Zbog tih čuvenih direktora su ih zvali “tri štikle” . U prevodu bila je to “svaka vaška obaška”, iako su se nalazili u istoj građevini. Da nije bilo njih, tih i takvih, možda bi obućarska industrija, koju su zasnovale još predratne Švabe, bile apatinski brend.
Kao, da danas vidim te “tri štikle”, odnosno po tri direktora na smenu. Svi radnici su tada sindikalisali. Bilo im sve nešto sumnjivo. Uzalud. Na kraju, nikom ništa.
A ko bi rekao da to može tako brzo da se uništi! A ko bi rekao da niko ni za šta nije odgovarao?
Ma, kako ih nije sramota!
autor: Sofija Pualić Špero
