МУЉ
Новинарска бранша никад није била у дубљем муљу него је то данас. Док новинарима пале куће, прете убиствима, новинари се између себе вербално свађају а на корак су, изгледа, да се и физички обрачунавају. Свет новинарства је гори од политичке арене, која је загађена до максимума.
Познати новинар Веран Матић добро је приметио да новинари па и целе редакције су разједињеније као никада до сада. Зиаста је велико питање држе ли се новинари данас свог кодекса или су у служби политике и монета су којом се поткусуравају све странке. Као што то бива у српском новинарству најјача странка је у предности. Опозиција такође има своје методе које још нису дошле до пуног изражаја.
Кад се тако осврнем, жао ми је што ми живот прође у овој професији, са којом се не могу подичити. Професији, у којој свака шуша, сматра да је новинарчина. Свако све коментарише без имало знања, елемнтарне културе дијалога, објективног и истинитог информисања. Стога не чуди што се са новинарима манипулише, што служе ко највећа служинчад, зарад оставрења политичких циљева.
Речју, новинарство и новинари су заиста у муљу.
ПРВАК ТОДОР
Тодор Цветановић, матурант Пете Београдске гимназије освојио је прво место у свету знањем из биологије. Ова вест је прошла неприметно у националним медијима који више од две године на насловницама обајављују вести о убиству (нажалост) једне певачице или о току суђења нарко босу Шарићу. Е, и то је још једна слика, нашег новинарства. Да не говорим о некад угледним новинама које на пет страница објављују ко се венчао, ко развео, ко са ким се швалерише, на неукусној сцени естраде.
НЕХУМАНО
Особе са инвалидитетом као да су нахочад овога друштва. Прича ми пријатељица која сада живи у Аустрији како су тамо све установе, од јавних служби до банака, обезбедили приступ инвалидним лицима, која без пратње, у колицима, могу да обављају све своје послове. Код нас чак ни приступ банкомату најпрометније банке у граду је онемогућен. Пре неки дан сам уместо једног дедице у инвалидским колицима подизала паре за њега. Отуда и ова прича. Можда се нешто и уради по овом питању.
УМРО ЖИКО
Са пијететом изражавам овим путем саучешће породици Смиљанић. Иако смо једно дуже време били политички неистомишљеници мислим да је умесно и да је ред да објективно приметим да је ипак овај наш политичар у својој дугој каријери на власти оставио и добрих ствари. О онима, за које мислим да је грешио, овом приликом нећемо. Његова генерација, што је и моје покојне сестре, прошла је многе мене, од ратне деце, преко комунизма, до данашњег система, за који не знам како бих га назвала, јер овакав хибрид у политичкој теорији не постоји. Та генерација, која ми је и родбински блиска, се памти, ако ништа оно као прва после рата школованих људи, који су тада међу личком децом били ретки.
аутор: Софија Пуалић Шперо
