ЛИК И ДЕЛО
Вест која већ дуго кола градом да неколико организација на челу са СПС, и неколико других удружења, припремају петицију за обележавање лика и дела бившег председника општине, преминулог др Смиљанића, се обистинила. Потписи су стигли и на општинску адресу где ће се доносити коначна одлука. За време дуготрајне владавине општином Апатин засигурно је донето сијасет одлука за град, од којих би се свака могла понаособ процењивати, као добра или лоша. Можда су потписници иницијативе донекле у праву, мада сам лично против оваквих идеја. Не због човека, већ сматрам да оваква обележја служе само за оне који су оставили трајан траг на једну генерацију већ на целокупно човечанство или једну нацију, било историјски било културом или државништвом.
Али у конкретном случају обележје би можда требало ставити пре код бање Јунаковић, пре него на Тргу, поред великог Тесле. А тражи се и промена назива Средње улице. K томе и спомен табла у Ромском насељу. Дакле, скоро на сваком кораку. Ето још једног мегаломанског захтева каквих је у блиској прошлости било и око других пројеката, па и оних вишемилионских који се никад нису реализовали. Не дају се тек тако следбеници лика и дела.
БИРО
Дугогодишњи клијент Бироа за запошљавање, један мој пријатељ, коме никад није пронађен посао преко ове установе, је приметио да ту годинама се само нешто гради, дограђује, асфалтира, све за потребе запослених. Ја му одговарам: Можда то није до њих него због свих оних незапослених како би се можда угодније осећали док чекају у редовима, евентуално тражећи посао…Ма, нешто мислим, боље да су те паре утрошене на школе, него у зградурине некаквог Бироа за запошљавање илити Завода за запошљавање. О како ли је амбициозног назива ова установа!
ТУРИЗАМ 2
Писали смо о добром потезу Туристичке организације која је направила комплетриран програм за туристе који обилазе град. И то по први пут потпуну. Имали смо само једну сугестију а тицала се Тошиног Завичајног музеја у Пригревици. На срећу у Туристичкој су нам одгворили да нису заборавили нити овај Завичајни музеј, као ни друга села у општини која такође имају своје етно садржаје, и одржавају традицију на разне начине становника у њима. Речју, туристички посленици нису заборавили и те средине и садржаје, већ припремају посебан програм који би туристима приказао, и ову страну приче општине Апатин.
МАЛИ ГЛУМЦИ
Одржана је Смотра дечјег аматерског стваралаштва. Деца су глумци а међу њима се већ виде неки таленти који би заиста једног дана кад одрасту могли постати професионалци. Град већ дуго негује дечје драмско стваралаштво а много пута су наша деца са својим ансамблима освајали значајне награде и на вишем нивоу. У сваком случају деца развијају креативност на овај можда најкреативнији начин. Браво за све оне ентузијасте који у граду и селима, такође, посвећују и на овај начин, пажњу деци, на потпуно аматерској бази.
Аутор- Софија Пуалић-Шперо
Анализа је, “из мог угла”, логична, а у граду, у зависности од личног односа према Живораду Смиљанићу, свакако има још на хиљаде варијација на исту тему.
Постоји, међутим, и један много бољи и за идентитетску физиономију нашег града, а тиме и за нас саме, кориснији угао који може да се сажме у питање:
Како је могуће да се у граду који траје више од миленијума, на прсте једне руке могу побројати улице са именима људи који су у њему живели од оснивања до Другог светског рата, а да од оних после тог рата своју улицу нема ама баш ни један?
Није било никога ко би је заслужио?
Неће бити!
Ево, само неколико имена која су у Апатину свакако већ морала да имају своје улице:
Слободан Бурсаћ, у међународним оквирима афирмисани диригент;
Др Милорад Станковић, искорењивач туберкулозе у овом делу Војводине и значајно име у светским медицинским круговима;
Дане Ћосић, утемељивач модерне “Апатинске пиваре” и велики привредник;
Радован Растовић, некадашњи председник општине у чије време је почела урбанизација града;
Лабуд Шкорић, прво колонистичко дете које је постало сениорски првак и репрезентативац Југославије у боксу и било ком спорту уопште;
И њима, разуме се, можемо да тражимо – и нађемо – понеку ману. Ипак, било би боље да у први план ставимо њихове неспорне резултате и покренемо инцијативе (не петиције, оне се углавном пишу и потписују против нечега) за то да наше улице, коначно, добију имена наших заслужних људи.
Јер, ако су они заиста били велики – а јесу – и сви ми смо мало већи, зар не?