GROZNICA SUBOTOM!!!
Idem, gledam, ne verujem, nikoga na „štrafti“ ili „korzu“ kako se nekad dešavalo u Glavnoj ulici u Apatinu. Tada smo mladi gimazijalci bez kinte izlazili na štraftu, grebali se za dinar od naših vršnjaka koji su već radili, i tako sticali upad u Dom omladine, a posle 22 sata, prebacivali se u Brodvej, nakon toga u baštu Vojvodine, i sve subotnje večeri, i tu groznicu, prebacivali u Šaran, koji je tada radio do tri ujutro. Sve uz naše Cigane tamburaše, na čelu sa pok. Kokom. Eh, „Šušti, šušti, bagrem beli…“. A posle fajronta neko i u šumu, iza Ribarske centrale, nastavlja slatku proslavu do zore.
Samo ove reminescencije su bile dovoljne da retro budem aktivna. Ali, to dakako ne bih sve to primetila, da poslednje subote, nisam noću lutala gradom, u kome nema mladih. A oni koji jesu tu u kafićima čukaju mobilne.
Te tako dođoh i do pitanja: Otkud ime plesnjaku „Brodvej“? . Baš kao u Njujorku. Pa bile su to te generacije. Čini se da smo pravili Njujork od Apatina.
Ali, ko sad da pravi privid Njujorka, kao što smo mi činili, kad su gotovi svi zamenili varošicu gradom, zemlju inostranstvom.
A bila je lepa ta „Groznica subotnje večeri“.
Plešemo…
EH, DA SAM NOVINAR!
Prosto ne mogu da verujem, posle bezmalo pet decenija u novinarstvu, da postoje oni kojima su dežurni problem novinari. Imaju li problem sa ovim klincima koji pokušavaju, ponekad uspevaju, da se izmaknu ovoj žabokrečini?
Ako imaju problem neka se jave i bave ovim poslom. Biće osigurana plata i „dobra“ penzija.( A imaće manju penziju od šlosera). Ali ako, neka se okušaju?
Lično im preporučujem, kao i nekim roditeljima pre, čija su deca htela da studiraju novinarstvo, da se manu tog posla, jer novinari značajni nisu, a ako jesu, onda nisu novinari.
A možda ovi „prodvači magle“ misle da je to neka pozicija i da su novinari poput holivudskih zvezda, da uživaju što na press konferencijama slušaju sto godina već ispričanu stvar, dosadnu i nikad realizovanu.
Eh, da sam novinar, napravila bih Kopernikanski obrt!
Ali dragi, nikad ne težite tome, jer zasigurno nećete uspeti.
P.S.
Lično sam kroz život promenila pasoša i pasoša, prputovala sve destinacije i važna događanja, ex Juge, a na ovom Balkanu ništa novo i iznenađujuće se ne dešava.
MENJAMO PRAZNIKE
Menjamo praznike ko čarape. Pamtim samo 29. Novembar. Neka mi ne zamere. Oni kasnije rođeni. Moja drugarica, istoričarka, sa fakulteta Beogradu, Sretenje zna samo iz literure. Uh, šta će tek kasnije znati? Ona, njeni, naši potomci. Verovatno će i oni imati neke nove praznike.
Tako je to u „stabilnim“ zemljama. A, hvalimo se Nemanjićima. Ni sami ne znajući šta imamo, šta čuvamo, šta negujemo, šta prenosimo generacijama…
ČINOVNICI NISU RADILI
U celom ovom državnom prazniku,, Sretenju, jedino službenici nisu radili. Ni oni ne znaju tačno zbog čega taj praznik ali znaju da se ne radi.
Ovi drugi, iz privatnog sektora, kažu, ovaj je praznik, nije za nas. Mi arbajtujemo svaki dan. A gde je tu ravnopravnost.
Autor-Sofija Pualić Špero
