DOBROTVOR
Oh, davno smi mi zaboravili značaj ovog pojma dobrotvor. U Beogradu se zna za Iliju Kolarca, i još nekoliko pre Drugog svetskog rata, bogatijih Srba koji su izgradili zgrade za studente-đake, a koje su i danas sinonim za ulaganje u obrazovanje.
Eto, mi kojim slučajem imamo gospodina Jegera, u Prigrevici. O njegovom zalaganju za decu pišemo tu i tamo svake godine kada donira pregrevačke škole, vrtić, sporstke klubove, mesnu zajednicu…
Čovek u poznim godinama ove jeseni je isto učinio, a živi tamo negde daleko, od Prigrevice, u kojoj je proveo detinjstvo.
A, koliko li je nas Apatinaca, i drugih dobilo pivarske akcije, a da se ama baš niko nije setio, osim da zida kuće, kupuje stanove i auta, da bar jedan evro da za opremu Doma zdravlja ili somborske bolnice.
Da je bio evro po evro možda bi danas imali kvalitetnije lečenje. Igrom slučaja znam da je jedna bolnica takođe imala u svom opremanju donacije gospodina Jegera. Recimo, da je to više stvar osećaja i kulture. Ali nije samo stvar toga. Više je to stvar čoveka.
Svojevremeno sam pisala kako bi bilo dobro da naši sugrađani ulože bar taj evro za krečenje somborske bolnice na Apatinskom putu. Nijednog odziva nije bilo.
Tek toliko o nama.
ŠKOLA
Ipak, postoji za mene, jedan napredak, koji ne košta. Školarci su su imali prilike ovih dana da posete tu čuvenu zgradu opštine, do sada utvrđenje, u koje niko bez poziva nije mogao ulaziti. Upoznali su se sa građevinom i njenom istorijom, kao i istorijom samog grada.
Za glavne projektore ove ideje, koju pohvaljujem, imam i sledeće: Neka se đacima omogući poseta Specijalnom rezervatu prirode “Gornje Podunavlje”. Neka se upoznaju sa prirodnim lepotama u okruženju. Neka se edukuju o potrebi zaštite te prirode i životne sredine.
Ekološki pokret “Plavi Dunav” u saradnji sa vrtićem “Pčelica” je svojevremeno organizovao takve akcije. Nažalost, svi ekolozi omatorili, a niko misiju nije nastavio.
Prosvetari slabo plaćeni, ali nije samo stvar u tome. Biće pre da nema inspiracije i inicijative. Baš kao što smo pisali da imamo čuveni Muzej sporta u koji niko, pa ni đaci, ne zalaze. Nema ko da im pokaže da je njihov grad imao čuvene sportiste, baš kao što nema da im pokaže prirodne lepote, Dunava, šuma, jelena, srna, preko 280 vrsta ptica, bogatstvo ribljeg fonda…
Na fejsu oni to ne mogu pročitati, jer to treba da se doživi. Umesto eksukurzija, takozvanih škola prirode, za koje roditelji plaćaju debele pare, neka se đacima omogući jednodnevni izlet u Gornje Podunavlje, koje niko na svetu nema u tako očovanoj autentičnoj prirodi.
Za dvadesetak godina, od Eko pokreta “Plavi Dunav” niko se ovih “sitnica” nije setio. Trebaće izgleda tu decenije. Ko bi u to mogao da poveruje? A to je tu, nadomak ruke.
Đaci nisu samo učionice sa klupama, stolicama i bezličnom tablom!
DRVO
Gledam moje ispisnike, penzionere, kako svakog dana sa uživanjem sede u predvečerje na dve klupe ispred Maksija.(Neće oni nigde, pa ni na Trg, jer vole promenadu.) Iznad njih jedno drvo grane spustilo do zemlje. Saginju se oni ali i drugi da bi prošli ispod tog drveta. A drvo ko začarano, nema ko da ga dotera, malo da okreše grane. Sve sam u čudu da niko od komunalaca nije primetio “raskoš” grana ovog stabla u centru grada. Da ne poverujete, na ovo stablo mi je pažnju ukazala jedna turistkinja iz strane zemlje, kojoj je kačeket ostao da visi na grani. A ona je otprilike visine oko 165 centimetara.
A to je samo jedno stablo. Dok se krešu grane oko strujnih žica niko nije primetio ovo drvo. Čak ni moji penzioneri, kojima je izgleda važnije ko se gradom šeće, nego u kom ambijentu odsedavaju, šacuju, vodeći visoku politiku. Naravno, ako nisu pored čuvene Čaplje na Dunavu.
autor: Sofija Pualić Špero
