Српска православна црква данас слави празник Успења Пресвете Богородице, један од највећих хришћанских празника у народу познат као Велика Госпојина.
Велика Госпојина, или Успење Пресвете Богородице, спада међу највеће празнике хришћанског света. Овај празник се обележава 15. августа по јулијанском, односно 28. августа по грегоријанском календару, и слави успомену на смрт и вазнесење Пресвете Богородице на небо.
Пре празника Велике Госпојине, верници пролазе кроз двонедељни пост који завршава на сам дан празника, а када овај празник падне у среду или петак, онда се тог дана једе риба.
Према предању, Пресвета Дева Марија, Богородица, живела је још дуго након васкрсења њеног сина Исуса Христа. Док је умирао на крсту, Христ је поверио њено чување светом Јовану Богослову. У његовој кући на Сиону, Богородица је живела у сталној молитви, чекајући дан када ће се придружити свом сину. Често је посетила места повезана са великим догађајима и делима Исуса Христа, помажући апостолима у ширењу божје речи. Највише времена проводила је у молитви на Јелеонској Гори, молећи Бога да је узме себи што пре. Једном приликом, док се молила, архангел Гаврило јој је објавио да ће се за три дана упокојити, што ју је обрадовало. Желела је да пре свог упокојења још једном види све апостоле, и та жеља јој је била испуњена. Сви апостоли су се окупили, ношени анђеоским крилима и облацима, да се последњи пут опросте од Пресвете Богородице. Након њеног опроштаја, њен дух је предат Богу, а ковчег са њеним светим моштима је пренет у Гетсимански врт, у гробницу њених родитеља, светих Јоакима и Ане. Док су ковчег носили кроз град, из њега се ширио благоухану мирис. Један од јеврејских свештеника који је додирнуо ковчег имао је несрећу, али је потом поверовао у Христа и руке су му се излечиле.
Велика Госпојина је слава многих цркава и манастира у Србији. Верници се окупљају на литургијама и молитвама, а након двонедељног поста многи се причешћују. Народни сабори и вашари који се организују на овај велики празник имају дугу традицију.
Легенда каже да је деспот Стефан Лазаревић, обнављајући Београд у 15. веку, написао: „Дошавши, нађох најлепше место од давнина, превелики град Београд, који је случајно разрушен и запуштен. Саздах њега и посветих га Пресветој Богородици“.
Према веровању Срба, у периоду између Велике и Мале Госпојине – “периоду прелаза” – важно је обавити обреде изражавања захвалности Богородици за рађање деце, плодност земље и стоке.
На Велику и Малу Госпојину жене поштују бројне забране у обављању кућних послова. Жене се причешћују јер се Богородица сматра заштитницом жена и мајки.
Прослава Велике Госпојине у Србији такође укључује вашаре, где се људи окупљају ради упознавања, дружења и трговине.
