Међународни дан породице, 15.05. се ове године обележава без већих окупљања и манифестација али можда са најснажнијим утиском и поруком из периода иза нас. Усмереност себи и породици одавно није била присутнија што би се могло посматрати као благодет тешког и изазовног периода који је протекао. Освестило нас је колико журимо и колико нам времена због мноштва обавеза недостаје и на чему ,,штедимо” време. Тако су се могле испратити веома различите идеје за квалитетно и конструктивно провођење времена у оквиру домаћинства. Посебан је изазов био породицама са децом нижег календарског узрста чију је пажњу требало окупирати. Многи родитељи су се играли као што одавно нису и тешко је рећи да ли су у томе више уживали они или деца.
А зашто је игра важна? И да ли је то игра? Када кажемо игра помислимо на разоноду, на провођење времена у коришћењу одређених предмета ради забаве али игра је много више од тога. Игра је прилика да деца у сигурном окружењу, у свету који познају и најбоље разумеју овладају новим вештинама, развијају самопоуздање, вежбају постојеће друштвене и језичке вештинете, развијају нове, да уче да брину о себи и другима, да осете и препознају да неко брине о њима, да развијају физичку спретност и постају сналажљивија, савладају проблеме и тешка искуства па и да се забаве и опусте.
Може се рећи да је игра дечији језик, начин да разумеју и ,,кажу” оно што им је важно а да су играчке или предмети којима се играју, речи којим ће то изражавати. Игра омогућава да се на прихватљив и забаван начин развију вештине за живот. Не постоји бољи начин да остварите блискост и квалитетан однос са својим дететом од тога да га пратите у игри, да будете улога коју вам је доделило и пустите да води процес. Неструктурисана игра прилика је да будете део игре коју је дете само осмислило и само води у правцу који је њему у том тренутку важан. Вашу улогу одредиће дете а ви будите озбиљни у тој улози, пружаје одговоре које од вас тражи и не пожурујте. Често смо склони да наметнемо игру, да предложимо или организујемо. Понекад је и то уреду али треба дати прилику детету да то буде ,,његов терен” и да на њему он буде тај који влада ситуацијом.
Много ствари се дешава око нас па тако и у животима деце. Понекад је одраслима тешко да обраде све информације и разумеју дешавања, деци је услед процеса развоја, то далеко изазовније. Када пружимо прилику да дете догађај, одређену ситуацију проради кроз игру пружамо му прилику да има контролу над ситуацијом, да промисли о стратегијама и решњеима, да их опроба у сигурном окружењу, да разуме узроке и последице и много других веома важних закључака које ће временом моћи да примени у реалним животним искуствима. Прилика да кроз вежбу развија вештине.
На узрасту од две до три године развија се симболичка игра која подразумева ће дете користити различите предмете, ствари, лутке, особе како би симболично приказало ситуацију за коју му је потребно да боље разуме, поново обради или само поново проживи. Али свакако да се игра не јавља тада. Пружање стимулуса од рођења представља подстицај за развој. Тако ће, на пример, певање и тапкање по стомачићу или леђима на раном узрасту бити игра кроз коју ће се подстицати развој слуха и покрета. Нешто касније игре скривања родитеља иза предмета или лица иза шака представљати драгоцену прилику за учење а по реакцији детета брзо схватате колико је и забавно. Период бацања играчака на под чесо је фрустрирајући јер захтева једнолично ангажовање за које се чини да је узалодно али је детету игра кроз коју учи просторне релације, усваја појмове далеко, високо, распознаје различите звуке у зависности од предмета који пада а што је изузетно важно учи да сте његов савезник и да сте ту.
Ово последње је веома значајно у заједничкој игри чланова породице. Кроз заједничку игру дете учи односе међу људима, коме може да верује, шта од кога може да очекује и на кога може да се ослони. Период дечије заинтересованости за игру и одрасле у њој не траје заувек, немојте га пропустити због оправданих и мање оправданих разлока јер нећете имати прилику да га надокнадите ни себи ни детету. А и прилично је забавно.
Извор- ЦСР , маст. психолог Милка Баста
