IZUMIRANJE
Prema računici upućenih broji se da u Apatinu ima čak 1.000 vikendica, da grad ima oko 17.000 stanovnika, odnosno manje od 500 domaćinstava. Istovremeno ima u svakoj ulici po nekoliko napuštenih kuća u kojima niko ne živi. ( Vidi se to golim okom po oronulim fasadama koje i ako imaju gazde oni nikakvim zakonskim mogućnostima se ne mogu naterati bar da te fasade makar našminkaju). Nasuprot tome, niču nove zgrade, ali se ne zna ko će se u te stanove useliti. U nekima su stanovi prazni već godinama iako su na izvanrednim lokacijama. Na desetine je praznih poslovnih objekata što u užem što širem centru grada.
Po svemu narečenom mogli bi se reći da je Apatin grad u izumiranju. Brojnost vikendica, stanova, lokala, je statistika, ali ona ne može zavarati realnost, za koju su napuštene kuće najveći indikator.
KVALITET ŽIVOTA
Sećam se mog prijatelja Saše D. koji je pre 15-tak godina kao mlad čovek i lokalni političar dobrih ideja tvrdio da grad treba razvijati na dobrobit građana kojima je prioritet kvalitet života.
E, moj Sale, džaba nama Glavna ulica, trgovi, klupe, parkovi, fontane… Osim za penzionere kojih je sve više a mladih sve manje. Kvalitet života je ipak na drugoj strani. Onoj gde je visok standard. A do tada „ne lipši magarce.“. (Oh, kako mi imamo dobre, stare, narodne izreke koje sve govore u tri reči).
MAGIČNO INOSTRANSTVO
Hrle mladi, pa bogami i sredovečni, kud ko može, u inostranstvo. Kanada i Australija nisu više daleko. Za evropske zemlje da ne pričamo. Masovno se uči nemački i mađarski. Na sve načine na foru spajanja porodica odlaze čitave familije. I ne misle da se vrate. A i kako bi. Deca moje prijateljice završili fakultete a sada čuvaju stare ljude u Nemačkoj. I kažu, dobro im je. Samo im krivo što nismo u EU pa ne mogu više od tri meseca uzastopno da borave u inostranstvu na tim i takvim poslovima. Oni srećniji zaposlili su se u firmama.
Gotovo da ne znam nikoga ko nekoga nema na privremenim poslovima u inostarnstvu, a svaki treći je uspeo da se tamo i zadrži. Ešalon prve generacije odlaska u inostranstvo 60-tih godina prošlog veka se vratio penzionerski u domovinu, ali su njihova deca i unuci ostali tamo. Tako će biti i sa novim talasom ovovekovnih migracija.
RASTU JASLICE
Uprkos svemu, često opravdanim kritikama, ovdašnja apatinska vlast će ostati upamćena po izgradnji jaslica. Uopšte ne mislim da je ovo posao koji treba potcenjivati. Naprotiv. Trebalo je davno da imamo jaslice. Ali, u nekim ranijim vremenima, nikome u bivšoj vlasti nije bilo do jaslica. Jaslice su znak da još verujemo da će neki mladi ipak ostati ovde, i da se o njima razmišlja, a ne više kao pre samo o penzionerima.
Za sve utrošeno na propale investicije mogli smo da imamo ne samo jaslice u Apatinu, već i selima, ali i nove zgrade škola. Ali ko je ikada odgovarao što je narodne novce trošio u propale projekte? Okrenite samo pogled ka nezavršenom velnes centru! U ličnom životu sigurno bi razmišljali gde, kako i šta uložiti!
P.S.
Opet, povodom jaslica, čestitam svim roditeljima koji imaju, ili će imati, troje i više dece. Pogotovo bakama, kojima će jaslice biti, bar privremeno malo olakšanje. Pošto su bake u mojim godinama pozdravljam njih najviše.
P.S.P.S.
Sve napisano je u jednoj dugoročno uzročno-posledičnoj vezi.
autor: Sofija Pualić Špero
