Pre svega, želim da kažem da poštujem ljude „od vere“, one prave, iskrene. Isto kao i one druge, neverujuće ili sumnjajuće , ali ispravne. Ali se umem baš iznervirati kad mi oni „verujući“ pokušaju naturati sopstveno opredeljenje, koje bi „moralo“ da bude i moje. Ponekad i poprilično agresivno. E ne može tako, dragi moji. Niste u mom srcu, a ni u mojoj glavi. Nikad i nisam rekla da jednog dana možda neću verovati, ali sasvim sigurno ne zbog straha od onog što me jednog dana čeka. Ako grešim snosiću posledice krivog izbora. Sutra za pravoslavne vernike počinje šestonedeljni post, odricanje od mrsne hrane, grešnih misli, loših dela. I ja se iskreno divim svakom ko smogne u sebi snage da ne prekrši ništa od navedenog. Ili makar pokuša. Isto kao što se divim i onima koji su spremni da priznaju i sebi i drugima da to ne mogu. I jedno i drugo je potpuno ljudski. Isto kao i ne suditi onima koji drugačije razmišljaju od nas ukoliko to nikoga ne ugrožava.
