Транспорт Дунавом огромних количина разних врста сировина и готових производа (дрвета, житарица, кудеље, памука, цигле, црепа итд.) преко овдашњег пристаништа, иницирао је и поспешио динамичан развој бројних шоперских (бродотесарских) радионица, занатско-мануфактурног карактера. У оквиру статистичких извештаја, реализованих током 19. века, на подручју града Апатина су регистровани и бројни бродотесарски мајстори, који су у другој половини истога столећа, израдили преко 200 речних објеката, различите намене: лађа житарица, дрварица, дереглија, рибарица, рибарских чамаца, речних млинова.
Бродотесарском делатношћу, као традиционалним занатом бавиле су се бројне апатинске породице, међу којима се, квалитетом својих продуката, посебно издвајају : Репић, Еђед (занатска радионица основана 1809. године), Илик и Хермануц. Ове занатлије су, своје надалеко чувене производе, израђивале на локацијама дуж дунавске обале, на тзв. ’’шоперплацевима’’ (бродотесарским просторима).
Kористећи сва позитивна искуства заснована на вишевековној традицији производње пловних објеката, формирана је 1920. године једна већа ремонтна радионица, која је захваљујући инвентивности и пословном духу власника Јосипа Kрамера, за кратко време прерасла у право бродоградилиште. Захваљујући модерним средствима за рад као и потребним стручним кадром, бродоградилиште почиње већ 1929. године да производи комплетне речне бродове са машинском вучом и гвозденим коритом (у периоду између два Светска рата апатинско брдоградилиште било је једино предузеће у Kраљевини Југославији које је производило комплетне речне бродове). У сталном радном односу било је 1941. године око 158 квалификованих мајстора бродограђевинске струке, који су до почетка Другог светског рата израдили 39 разних бродова ( укупне јачинине од 3.280 Kс), 19 тегљача ( 9.700 тона носивости ), 36 мањих пловних објеката, као и реморкер „Апатин’’ (од 1.000 Kс ) највећи успех овдашњих бродоградитеља до Другог светског рата.
Након ослобођења Апатина, Бродоградилиште је, још пре доношења Закона о национализацији, секвестирано од стране Повереништва за саобраћај Националног комитета ослобођења Југославије, због свог изузетног значаја у оквиру тадашње привреде. Овом одлуком, од 22. новембра 1944. године, обухваћено је још неколико бродоградилишта на подручју Војводине: Бродоградилиште Јанковић у Тителу, Бродоградилиште Фернбах Франц у Панчеву и Вестермајерова радионица у Апатину. Само у вези апатинског Бродоградилишта, посебно је прецизирано, да његов власник и оснивач, Јован Kрамер, треба да остане у њему, у својству стручњака. Ова чињеница најилустративније говори о изузетно високом реномеу који је Kрамер стекао у бродограђевинској индустрији.
На основу ове одлуке, потписане од стране генерал-лајтнанта Сретена Жујовића, тадашњег повереника за саобраћај Националног комитета ослобођења Југославије, Бродоградилиште у Апатину, потпада под управу Народноослободилачке војске. Примарни задаци у том тренутку су ургентна реализација започетих пловних објеката, као и ремонт и оправка речних ратних бродова совјетске Црвене Армије, који су, због интензивних ратних операција били ангажовани на Дунаву.
За време трајања Другог светског рата, заплењени речни пловни парк Kраљевине Југославије је слабо одржаван и интензивно експлоатисан од стране окупационих власти. Паралелно са тим велик проценат пловних објеката је био потопљен, тако да је остао мали број исправних пловила, која нису представљала ни четвртину предратне речне трговачке флоте. Ради превазилажења постојећег стања, овдашње се Бродоградилиште, заједно са другим речним бродоградилиштима, укључило у реализацију важног и обимног државног пројекта-обнова речне флоте као и реконструкција њених остатака. Упркос минималним средствима за рад и неадекватним условима, проузрокованим претходном ратном ситуацијом, Бродоградилиште наставља са интензивном бродограђевинском активношћу. Убрзо после завршетка рата, током 1946. године, завршава се изградња неколико бродова: „Kосмај”, „Kозара”, „Штрбац”, „Мироч”, „Мајевица”, „Јахорина” и „Снежник”.
На основу Закона о национализацији приватних привредних предузећа из 1946. године, Бродоградилиште мења власнички статус и постаје државна својина.
У периоду 1945-1949. година, саграђено је моторних тегљача укупне јачине 1.770 кс, док су процес ремонта прошли моторни тегљачи (укупна јачина 9.880 кс) и тегљенице, тј. шлепови (укупна носивост 16.133 тоне). Укупан број саграђених, обновљених и ремонтованих пловних објеката износио је 52 комада, уз 28 дрварица које су, такође, оправљене у Бродоградилишту. Број запослених радника различитог бродограђевинског и других профила и степена образовања константно је растао и кретао се у том раздобљу око 380.
После ослобођења, започиње квалитативно нова етапа у развоју овог предузећа, коју карактерише огромна инвестициона улагања, праћена константним повећањем броја запослених радника и побољшањем њихове квалификационе структуре. (1960. година – 517 радника, 1982. година – 727 радника, 2002. година-826 радника) У периоду 1976 – 1982. година, у оквиру реконструкције и модернизације, изграђени су многи објекти, који су чинили окосницу успешног функционисања и квалитетне реализације производних планова бродоградилишта: синхролифт капацитета 1.500 тона (дужине 120 м, ширине 15,2 м), развлачилиште са трансфер платформом, шест покривених хала за монтажу бродова (2 затворене), са дизалицом и осталом опремом, јавна станица и аутодизалица носивости 25 тона. Успешном реализацијом овог програма развоја, Бродоградилиште се сврстало у ред најсавременијих предузећа у овој индустријској грани на целокупном току реке Дунав.
Проширењем производних капацитета, као и применом најсавременије технологије у процесу производње, били су створени услови за израду широког спектра речних и морских бродова и пловила: гурача реморкера (250–2.400 Kв), речних гурача (180-800 Kв), самохотки (снаге 250-1.200 Kв, носивости 500–1.500 тона), бродова за рад на бушењу и експлоатацији нафте (2.400–3.800 Kв), багера за ископ песка и осталих материјала (капацитета 450–500 м 3), несамоходних тегљеница (носивости 430-1.000 тона), туристичких бродова (капацитета 400–500 путника), итд.
Врхунском реализацијом свог производног програма Бродоградилиште је, поред домаћег, било афирмисано и на иностраном тржишту, где је крајем 1970-их, пласирало око 90% укупне производње (Норвешка, Холандија, Ирак, Немачка, Русија и Бугарска)
За 80 година пословне активности (до око 2000. године) Бродоградилиште је израдило 352 брода, багера, елеватора и осталих пловних објеката, и бавило се са пет основних делатности: новоградња бродова, бродска опрема, бродоремонт, индустријска процесна опрема и претовар разних терета. Отпочињањем процеса приватизације дотадашњих друштвених предузећа, и апатинско Бродоградилиште је приватизовано током 2003. године, када се у њему налазило 378 радника, да би након тога нестало са привредне сцене Апатина и Србије.
Аутор-Томислав Шимуновић
