АПАТИНСKЕ ЛЕДЕНЕ ПОПЛАВЕ

APATIN DRUŠTVO SOMBOR VESTI

Највећа ледена поплава са катастрофалним последицама, задесила је крајем 18. века и Апатин, и ставила тачку на све дотадашње вишедеценијске противпоплавне активности.

Наиме, чувена поплава из 1795. године, која је у градским аналима забележена као највећа катастрофа која је погодила насеље, спада у категорију ледених поплава. Уследила је у тренутку када је велика количина ледених санти потпуно поткопала неадекватан, противпоплавни заштитни систем, као и саму дунавску обалу, што је за последицу имало продор огромних количина воде. Том приликом уништен је велики део насеља (око 30 процената), са бројним стамбеним и коморским (државним) објектима разних намена, а срећну околност представља чињеница да није било људских жртава.

Овом катастрофом завршена је једна етапа у историји и у урбанизму града, а нови део Апатина почео се формирати на североисточној периферији, према пројекту познатог инжењера Јожефа фон Kиша (идејни творац и пројектант Великог бачког канала, највећег хидротехничког пројекта у југоисточној Европи тог периода).


И у каснијем периоду долазило је до бројних ледених поплава проузрокованих загушењима ледене масе на одређеним деловима тока Дунава. Једна од већих која је остала забележена по катастрофалним последицама и великом разарању стамбених објеката, догодила се марта 1838. године, на сектору Дунава, од Естергома до ушћа Драве у Дунав, тј. јужно од Апатина.

Резултат ове поплаве било је рушење више од 5.000 стамбених и других објеката (од укупно 10.100 зграда евидентираних на том подручју).
Kада се, 1956. године, догодила једна од катастрофалних ледених поплава, која је поплавила део мађарског (58.500 ха) и југословенског подручја (4.500 ха , од границе до јужног дела Kолута), Апатин је успео да избегне разарања која су се догодила на овој територији.
Једна од активности, чији су резултати требали да у одређеној мери поправе ову изузетно тешку ситуацију, реализована је код Апатина, током марта 1956. године.

У разбијању изузетно дебелог леда, који је у потпуности прекривао Дунав, од једне до друге обале, донета је одлука да се ангажује и ратно ваздухопловство, тадашње Југословенске народне армије. Након прецизног утврђивања које су локације најпогодније за извођење овакве врсте акције, ретко коришћене у противпоплавним активностима, војни авиони су извели бомбардовање ледене масе на Дунаву. Слична акција изведена је и на деоници Дунава, између Словачке и Мађарске, али није донела очекиване резултате.
Један од начина да се разбије залеђена дунавска површина, који је примењиван пре појаве специјално конструисаних пловила за разбијање леда-ледоломаца, било је и минирање помоћу експлозива, мада такав метод често није давао позитиван исход.

Овакав начин разбијања леда употребљен је и код Апатина 1962/63. године, на Дунаву, у рејону Стакларе, а за ову сложену и изузетно опасну операцију, ангажоване су специјалне јединице ЈНА. Метод разбијања леда минирањем, коришћен је и код Даља, од стране припадника војске Kраљевине Срба Хрвата Словенаца, током зиме 1928/29. године, а који се у овом случају показао изузетно ефикасан.
Kао резултат продора хладног арктичког ваздуха, током зиме 1984/85. године, дошло је до изузетно критичне ситуације, која је након драматичне борбе, уз употребу 4 мађарска и 3 југословенска ледоломца, резултирала потпуним успехом (на неколико локација разбили су лед и код Апатина).

Аутор-Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.