Andrija Pap, Apatinac, muzičar, potekao iz generacije onih koje je zahvatio rat, taman kada je trebalo da “krenu u život”. Bavi se oslikavanjem ikona i pisanjem, bivši zavisnik, poslednje dve godine proveo u Manastiru Kovilj u zajednici „Zemlja živih“- komuna za lečenje bolesti zavisnosti. Upoznajte ga i vi. Andrija je za naš sajt ispričao da mu je Bog i boravak u manastiru promenio život i dao novu šansu, a tokom ragovora nijednom nije pokušao da pravda postupke koji su ga odveli u imaginarni svet iz kojeg često nema povratka. Andrija je prvenstveno pronašao u sebi i izvan sebe mir.
Poslednjih dana te možemo često videti ispred lokalnih marketa sa gitarom u rukama. Muzika kao ljubav ili način da poboljšaš uslove života?
–I jedno i drugo, trenutno način da preživim, u stalnoj sam potrazi za poslom, ali sam svuda gde sam se do sada obratio, prvenstveno nailazio na nepoverenje. Što je valjda i za očekivati. Život bivšeg zavisnika nije lak. Treba se prilagoditi ponovo životu napolju.
Ispričaj nam nešto o sebi, imao si zaista neobičan životni put.
–Nakon završetka srednje škole upisao sam Filozofski fakultet u Beogradu, nedugo zatim odlazim na ratište, Slavonija i Baranja, Vukovar… počinjem intezivnije da uzimam opijate, kokain i heroin konkretno, da bih ublažio strah koji sam osećao. Bežao sam u svet droge, pošto potuno svestan nisam mogao da podnesem strahote rata. Nakon toga sam lečen desetak puta u somborskoj bolnici, neuspešno. Za vreme lečenja koristio sam sve, činjenica je da sam bio zavistan o opijatima. Radio sam sezonske poslove tih godina, pokušavao da se izlečim, trajalo je godinama.
Odluka o odlasku u manastir? Život tamo.
–2009. Godine sam se krstio u Manastiru Kovilj i proveo tamo dve godine kao iskušenik. Imao sam želju da se zamonašim. Posle dve godine se vraćam u Apatin i nastavljam da živim starim načinom života. U jednom momentu sam se bukvalno probudio na klupi, bez igde ičega, prodao sam sve što se moglo prodati zbog heroina. Stan, vikendicu… nije mi ostalo ništa. To jutro probudio sam se bukvalno sa osećajem da ću umreti, ako nešto u svom životu ne promenim. Jedina svetla tačka tog momenta je bilo moje sećanje na manastir.
Koliko te je život u manastiru promenio?
–Promenio me je iz korena. Naučio me je bezuslovnoj ljubavi koja daje, a ne traži ništa zauzvrat.
Spomenuo si tokom našeg prvog razgovora da pokušavaš da osnuješ savetovalište za ljude zavisne o nekom poroku i na taj način preneseš znanje i veštine koje si stekao tokom izlečenja i boravka u manastiru.
–Da, već neko vreme me drži ta ideja, dovoljan je prostor dva sa dva, moj motiv nije materijalan, želim da pomognem onima koji imaju problem. Razgovorom prvenstveno, učenjem da je Bog ljubav ona bezuslovna, a da droga vodi definitivno u smrt. Ako pomognem makar jednoj osobi, onda je to već veliki korak. Da, da ne zaboravim, u manastiru bivši zavisnici pomažu novim, postajete Anđeo čuvar čiji zadatak je da brine o novim članovima zajednice. Život u manastiru se mnogo razlikuje od ovog napolju, postoje norme koje se moraju poštovati, ali neka me vaši čitaoci ne shvate pogrešno, verovanje u Boga i život u manastiru nije neka vrsta fanatizma, nego način življenja.
Andrija, za kraj ovog razgovora, poruka mladim ljudima.
–Kako sam maločas rekao, droga je smrt. Tražite neku drugu alternativu, sklonite se od okruženja ukoliko je pogubno po vas, okrenite se muzici, sportu, moje lično mišljenje, Bogu.
